Република Српска у служби приватних интереса

У мноштву примјера нашег националног и државног посрнућа има једна појава која се издваја. Ради се о потчињавању државе приватним интересима што је, мало по мало, разарало Републику Српску, довевши је данас на ивицу просјачког штапа. Ово је постало готово опште мјесто, ништа ново, рећи ће многи и запитати се чему више писање на ту тему када се ни након силе текстова написаних о томе стање није поправило него је, временом, бивало све горе и горе.

Др Милан Благојевић

Међутим, ја овај текст не пишем због тога, да би се нешто поправило, већ да, казано ријечима Меше Селимовића, “…остане запис… записана мука разговора са собом, с далеком надом да ће се наћи неко рјешење кад буде рачун сведен, ако буде”. 

Све ово ми, истина не први пут, дође у мисли након што сам прочитао занимљив текст од 18.12.2024. године, објављен на порталу “Журнал” под насловом “Ко је обуставио истрагу о пословању ИРБ РС”. У том текст између осталог се наводи и да су:

“Међу фирмама које су добиле позајмице ИРБ-а ‘Калдера Цомпанy’, чијих је 65 посто дионица од Миленка Чичића крајем 2019. године купила компанија ‘Проинтер ИТСС’. Ове двије фирме су се, због коруптивних активности Милорада Додика и његовог сина Игора, нашле на америчкој ‘црној листи’, због чега су им банке затвориле рачуне, после чега су угасиле своје пословање”.

Прочитавши цитирани дио текста одмах сам се сјетио једног судског предмета у којем сам поступао као судија, док сам тај посао обављао у Окружном суду у Бањалуци. Ради се о предмету тог суда број 11 0 У 026375 20 У. У том случају предмет судског одлучивања било је рјешење Министарства саобраћаја и веза Републике Српске, број 13.03/345-2612/19 од 11.2.2020. године и првостепена одлука министра саобраћаја и веза, број 13.03/345-2612/19 од 27.1.2020. године, којом је ресорни министар милионски вриједне послове стручне институције за технички прегледа возила у Републици Српској додијелио једном конзорцијуму састављеном од два правна субјекта, од којих је један већ споменути ‘Проинтер ИТСС’.

Прије те одлуке министра ове новчано вриједне послове обављао је јавни Саобраћајни факултет у Добоју, као један од факултета јавног Универзитета у Источном Сарајеву. Из тих разлога се Саобраћајни факултет у Добоју заједно са још једним предузећем пријавио и на нови конкурс Министарства саобраћаја и веза, након истека ранијег периода током којег је обављао наведене пословестручне институције за технички прегледа возила у Републици Српској.

Међутим, овај пут ресорно министарство није му додијелило те послове него је то учинило у корист ‘Проинтера ИТСС’ и његовог пословног партнера. Из тих разлога су Саобраћајни факултет у Добоју и његов пословни партнер изјавили најприје приговор Министарству саобраћаја и веза против одлуке ресорног министра од 27.1.2020. године, али је тај приговор за само неколико дана одбијен поменутим рјешењем Министарства саобраћаја и веза од 11.2.2020. године.

Е против тог рјешења су Саобраћајни факултет у Добоју и његов пословни партнер у овом пројекту изјавили тужбу у управном спору, па је тај судски предмет кроз судски ЦМС систем додијељен мени у рад. 

Прва занимљивост се огледа у томе да, иако се као један од тужилаца појављује Саобраћајни факултет у Добоју, убрзо потом у тај предмет попут падобранца ускаче ректор Универзитета у Источном Сарајеву који својим актом, број 1701/20 од 13.5.2020. године, обавјештава Окружни суд у Бањалуци да одустаје од предметне тужбе, након чега Саобраћајни факултету Добоју, актом број 691/20 од 24.6.2020. године, обавјештава суд да је ректор Универзитета у Источном Сарајеву преузео све ингеренције у предметној правној ствари.

Друга занимљивост, која је услиједила послије ове прве, је да се Министарство саобраћаја и веза Републике Српске након тога, актом број 13.03/345-2612/19 од 17.6.2020. године, обраћа предсједници Окружног суда у Бањалуци, тражећи од ње да, како стоји у том акту:
“…испитате о чему се ради у конкретном случају, имајући у виду …да је предмет преузео судија Благојевић који је из Добоја гдје је сједиште Саобраћајног факултета који је неовлаштено поднио тужбу”.

У цитираном тексту Министарства саобраћај и веза изнесене су двије неистине, од којих је једна да сам наводно ја “преузео предмет”, иако ми је предмет додијељен кроз судски ЦМС на чију додјелу ја нисам могао утицати нити сам утицао, а друга неистина је да је Саобраћајни факултет у Добоју наводно неовлашћено поднио предметну тужбу. Умјесто тога, истина је да је у вријеме подношења тужбе тај факултет био овлашћен на њено подношење, али је након тога ректор Универзитета у Источном Сарајеву одустао од те тужбе, у складу с чим сам мојом пресудом, број 11 0 У 026375 20 У од 26.6.2020. године, утврдио да је Универзитет у Источном Сарајеву-Саобраћајни факултет у Добоју одустао од тужбе па је у односу на њега том пресудом обустављен поступак.

Међутим, други правни субјект који је заједно са Саобраћајним факултетом у Добоју такође поднио исту тужбу је својим актом од 11.6.2020. године обавијестио суд да у цијелости остаје код тужбе, па је због тога суд био дужан да настави и доврши управни спор по тужби тог субјекта, који је иначе правно лице. На другој страни, “Проинтер ИТСС” и његов пословни партнер нису изјавили одговор на тужбу, коју им је суд као заинтересованим лицима доставио на одговор.

И тако, испитујући по тој тужби наведене одлуке Министарства саобраћаја и веза о томе зашто су ‘Проинтер ИТСС’ и његовом пословном партнеру додијељени милионски вриједни послови стручне институције за технички прегледа возила у Републици Српској, утврдио сам и написао у образложењу моје пресуде од 26.6.2020. године (стр. 4), да је Министарство саораћаја и веза у свом рјешењу од 11.2.2020. године као “разлог” за одбијање приговора Саобраћајног факултета у Добоју и његовог пословног партнера на одлуку о додјели наведеног посла ‘Проинтер ИТСС’ и његовом пословном партнер, лаконски написало:

“Неоснован је навод приговора да нису испуњени услови у погледу потребних кадрова, јер је одабрани учесник приложио сву неопходну документацију из које јасно и недвосмислено произлази да испуњава услове из јавног конкурса, а који се тичу потребних кадрова”.

С обзиром на овако незаконито образложење уважио сам предметну тужбу преосталог тужиоца и поништио наведено рјешење Министарства саобраћај и веза од 11.2.2020. године, указавши му у образложењу пресуде (стр. 4) да из претходно цитираног дијела његовог рјешења:

 “…јасно произлази да Министарство саобраћаја и веза само паушално наводи да је одабрани учесник приложио ‘сву неопходну документацију’, али нема било каквог образложења о томе која је то све неопходна документација приложена, по њеном називу, као и шта је садржај сваког дијела те документације који се односи на потребне кадрове”.

Све су то недостаци рјешења који, како написах у пресуди, онемогућавају суд да испита законитост рјешења Министарства саобраћаја и веза, будући да се усљед тих недостатака не може утврдити које кадрове имају ‘Проинтер ИТСС’ и његов пословни партнер на основу којих је њима додијељен овај милионски вриједан посао, а не Саобраћајном факултету у Добоју и његовом пословном партнер.

На исти начин Министарство саобраћаја и веза је поступило у свом рјешењу од 11.2.2020. годинеи када је ријеч не само о кадровима за обављање додијељеног посла, већ и о опреми за његово обављање. Наиме, како написах у мојој пресуди (стр. 4. и 5):

"када је ријеч о питању да ли одабрано лице има на располагању рачунаре, мјерне уређаје, опрему за испитивање возила и мотора, стручну литературу… Министарство саобраћаја и веза се незаконито и паушално позива само на изјаву, овјерену и потписану од стране овлашћеног лица”. 

Другим ријечима, Министарству је, да би им додијелио овај посао, у погледу посједовања опреме било довољно да овлашћено лице “Проинтер ИТСС” и његовог пословног партнера напише изјаву, да би Министарство саобраћаја и веза одбило приговор Саобраћајног факултета у Добоју и његовог пословног партнера, рекавши да је наводно неоснован зато што се:

“у спису налази Изјава овјерена и потписана од стране овлашћеног лица да има на располагању рачунаре, мјерне уређаје и опрему за испитивање возила и мотора, стручну литературу, учионице и мјерне уређаје и опрему неопходну за обављање дјелатности које се преносе”.

Дакле, Министарство само на основу ријечи повјерава овако важан и вриједан посао “Проинтер ИТСС” и његовом пословном партнеру: 
“без провјеравања да ли наведене ствари и постоје у стварности, гдје се налазе, ко располаже њима те да ли се ради о исправним и функционалним стварима”, како написах у образложењу моје пресуде (стр. 5) од 26.6.2020. године.

Након што сам донио ову пресуду, иста је отправљена странкама те је управни предмет враћен Министарству саобраћаја и веза на поновно поступање. Шта се послије тога десило са тим предметом, није ми познато. Но, познајући веома добро наш систем, не би ме изненадило да је Министарство поновило исту одлуку, а да ју је суд (неки други судија) затим потврдио, или да је против моје пресуде Министарство изјавило захтјев за њено ванредно преиспитивање и да је тај захтјев уважио Врховни суд Републике Српске, упркос свим претходно изнијетим аргументима.

Зна то да учини Врховни суд, увјерио сам се у то у неким другим предметима.

Ето, то је суштина једног из мноштва примјера нашег, усуђујем се рећи, националног и државног посрнућа, односно потчињавања државе приватним интересима.

Пише: Др Милан Благојевић