Благојевић: Празнине једног тематског зборника

У октобру ове године у издању Факултета политичких наука Универзитета у Бањалуци изашао је тематски зборник под насловом “Политичке и правне посљедице дјеловања високог представника у Босни и Херцеговини”. У импресуму зборника стоји да су сви радови рецензирани двоструком анонимном рецензијом и свих пет радова, колико их укупно садржи зборник, оцијењени су као научни радови, од чега су четири категоризована као оригинални научни радови, док је један категоризован као прегледни научни рад.

Др Милан Благојевић

Неколико је чињеница везаних за овај зборник које заслужују да се о њима говори.

Најприје треба рећи да се ради о зборнику радова са скупа одржаног на Универзитету у Бањалуци у септембру прошле 2023. године и то, што је веома важно, након што је Тужилаштво БиХ прије тога, у августу 2023. године, подигло оптужницу против Милорада Додика због Шмитовог
кривичног дјела неизвршења одлука високог представника. То у ствари говори како ни овог скупа, а тиме ни предметног зборника, не би било да није било наведене оптужнице.

На такав закључак, осим претходно реченог, упућује и чињеница да од 1997. године, када је ОХР почео да своју вољу намеће као устав и закон у БиХ, никада ниједна јавна високошколска установа у Републици Српској, а о приватним да и не говорим, није организовала научни скуп нити је издала научну мнографију која би се бавила темом противправног управљања Босном и Херцеговином од стране бројних високих представника, супротно Повељи УН и Уставу Босне и Херцеговине.

Никада то није учињено ни на једном од два јавна универзитета у Републици Српској, нити је то учинила њена Академија наука и умјетности.

Дакле, требало је да прође 26 година и да Милорад Додик буде оптужен, да би тек тада један од јавних универзитета и његов факултет организовали скуп на наведену тему те да би објавили Тематски зборник радова са тог скупа.

Оно што је карактеристично тако организованом скупу и зборнику радова јесте да се само два од његових пет радова баве правним посљедицама дјеловања високог представника у БиХ, у смислу њихове противправности, те се та два рада у том погледу издвајају својим квалитетом.

То су радови проф. др Радомира Лукића и проф. др Горана Марковића.

Заједничко сваком од та два рада је да на основу ваљане анализе изводе правилне закључке о томе како су, да се изразим ријечима из рада професора Марковића (стр. 44. Зборника), “интервенције високог представника биле противправне”,

У том погледу професор Радомир Лукић је био опширнији, јер он у свом раду (стр. 103 Зборника) након исцрпне анализе Повеље УН и Устава БиХ (што укључује и Устав Републике Српске) исправно указује како се може: “…формирати озбиљан и аргументован закључак да не постоји правни основ који овлашћује високог представника да може вршити послове унутрашње и спољашње надлежности који припадају, према Уставом Босне и Херцеговине утврђеној расподели ...надлежности између институција Босне и Херцеговине и федералних јединица (ентитета), било заједничким институцијама Босне и
Херцеговине, било федералним јединицама (ентитетима)”.

Све претходно цитирано је апсолутно правно исправно, из чега се као једино исправно може закључити и то, о чему нема ријечи ни у једном од радова из предметног Тематског зборника, да када високи представник нема правни основ да чини оно што је овдје чинио, онда су његови акти противправни, јер су супротни Повељи УН, која као устав међународног права прописује опште правно начело једнаке суверености свих држава чланица УН и по том основу забрану свима да се на било који начин мијешају у унутрашње послове било које државе чланице УН, за које начело и
Устав БиХ (члан 3.3б) прописује да је саставни дио правног поретка у БиХ.

То у коначном даје право, о којем такође нема ни ријечи у предметном Тематском зборнику, да домаћи судови, а нарочито Уставни суд БиХ са важношћу за цијелу територију БиХ, као и Уставни суд Републике Српске са важношћу за територију Српске, сваки акт високог представника којим своју вољу намеће као закон прогласе неуставним.

Но, и поред тога што се у Тематском зборнику ниједан од радова није бавио тим питањима, несумњиво је да су професори Марковић и Лукић исправно и правно необориво закључили да су “интервенције високог представника биле противправне”, односно да не постоји правни основ
који овлашћује високог представника да може вршити послове унутрашње и спољашње надлежности БиХ и њених ентитета.

Занимљивост је у томе што је професор Радомир Лукић ове тврдње о непостојању правног основа за високог представника да врши власт у БиХ, што другим ријечима значи да је досадашње вршење власти ОХР-а противправно, изрекао на поменутом скупу одржаном у септембру 2023.
године на Факултету политичких наука Универзитета у Бањалуци.

Међутим, 29.11.2023. године Уставни суд Републике Српске је одржао сједницу на којој је, поводом одлука Кристијана Шмита о поништавању Закона о непримјењивању одлука Уставног суда БиХ те Закона о измјени Закона о објављивању закона и других прописа Републике Српске,
у предмету број У-77/23 изрекао свој став (стр. 5. одлуке број У-77/23) “…да није могуће вршити оцјену уставности законодавног поступка с аспекта тих аката (аката високог представника – моја опаска), тј. у односу њих”.

Изрекао је то Уставни суд Републике Српске без икаквог даљег образложења, не водећи рачуна да према Уставу Републике Српске само њена Народна скупштина може да стави ван снаге свој закон, или то могу учинити Уставни суд БиХ, као и Уставни суд Републике Српске у
поступку уставносудске контроле.

Уставни суд Српске такође не води рачуна ни о томе да Устав Републике Српске не прописује да њен Уставни суд оцјењује уставност само општих аката институција Републике Српске, већ су одредбе о томе у Уставу Републике Српске такве да дају надлежност њеном Уставном суду да одлучи и да су акти Кристијана Шмита наметнути супротно Уставу Републике Српске, будући да ни у том, као ни у Уставу БиХ, не постоји, да се послужим ријечима професора Лукића, правни основ који овлашћује високог представника да може вршити послове унутрашње и спољашње надлежности који припадају БиХ, односно њеним федералним јединицама (ентитетима).

Нажалост, на крају одлуке Уставног суда Републике Српске, број У-77/23 од 29.11.2023. године, записано је да је донесена и гласом проф. др Радомира Лукића, будући да против те одлуке није било издвојеног неслажућег мишљења било којег судије тог суда.

За крај није згорег напоменути да ово није само пракса Уставног суда Републике Српске, с обзиром на чињеницу да ниједан судија из Републике Српске у Уставном суду БиХ никада није гласао, односно издвојио своје мишљење и рекао да високи представник нема ни по Повељи УН, а ни по Уставу БиХ, право да ишта намеће Босни и Херцеговини и ентитетима и да због тога уставни суд има надлежност да поништи и мора да поништи сваки такав акт високог представника, односно акт лица које се издаје за високог представника иако није именован у складу са релевантном резолуцијом Савјета безбједности УН.

Нажалост, ништа о томе није речено ни на поменутом скупу на Факултету политичких наука Универзитета у Бањалуци, као ни у његовом Тематском зборнику.

Пише: Милан Благојевић