Преминуо пјевач Раде Петровић у 84. години

Данас нас је напустио певач Раде Петровић. Раде је оставио незаборавне народне песме "Шумадијо, ко би тебе оставио" и "Куд се журиш, хеј животе", а пре неколико година је причао о трагедијама које су га задесиле.

Пре четири године изгубио је старијег сина, а само месец дана пре тога је остао и без супруге која му је била највећа подршка у животу.

И сам Радетов долазак на свет није био уобичајен. Према причи мајке Јелисавете, те 1941. рођен је у једном војном џипу. Мајка му се породила док су је возили до болнице, јер је био рат. Овако је причао о детињству:

"Моје детињство је било лоше. Родитељи су ми се развели када сам имао десет година. Пошто сам оца много више волео него мајку, они кад год су се разилазили, ја сам остајао са мојим ћалетом Добривојем. Са њим сам и на крају остао, а брат и сестра су отишли са мајком. За мене је то било страшно. То сам све доживљавао онако трагично. Седим испред куће на Звездари, и гледам у поље кукуруза које су имали моји кумови, и тако чекам када ће брат и сестра да ми прођу. Били смо ми у контакту, али су ми много недостајали".

Он је објаснио и како је дошло до цепања породице и разлаза његових родитеља: "Детаље развода, искрено да ти кажем, не знам, али дефинитивно се њима у брак фамилија много мешала. Да су се они мање мешали, моји би остали у браку. Имао сам једног стрица и стрину који су били много арогантни према мојој мами, а мој отац је седео и климао главом. Он је био један миран, повучен човек. Да ти кажем, било је јако тешко.

Отац и ја сами, он долази са посла да скува. Био је мајстор, зидар, фасадер и то... Он дође, скува, нема везе како... Било је тешко без женске руке, али сам касније то и сам искусио када ми је жена умрла. Имао сам доста обавеза око куће и помагао сам. У принципу сам увек био вредан. Никада нисам био један од оних који гледају да побегну од посла. Како сам одрастао, гледао сам да идем и да помогнем оцу.

Он је после неког времена видео како сам напредовао, и како све боље баратам чекићем и штемајзом. Он је одлазио ујутро и враћао се предвече, а ја сам тако остајао сам. Тако ти, драга моја, млад човек очврсне. Шта ти мислиш, зашто ја немам равне табане? Цео живот сам ишао бос, ломио прсте и настављао да ходам даље."

"Имао сам и маћеху Надежду, Нада су је звали. Мој отац је њу нашао преко неких познанстава. Она са мном није имала добар однос, ја са њом јесам. Из почетка је она глумила нешто, али није то то. Она је знала да ми удари шамар, једном, други, трећи пут... Понављало се то. Можда сам ја то и заслужио, не знам, али другачије боли када маћеха удари шамар него мајка, знаш...

Већ сам почео да радим, целу плату сам им остављао у кућу, а оно приватно што зарадим узимао сам за себе. У том периоду имала је још један пех. Ударила ми шамар и, кад је дошао отац, ја сам му рекао: 'Ћале, слушај, ако ми Нада још једном удари шамар, пребићу је!'. Мој отац, онако миран, лепо јој рекао, упозорио је да ме не дира и да, ако има нешто, каже њему. Она је тада прекинула, а убрзо су њих двоје добили још једно дете. Он се звао Љупче, умро је скоро, док је била корона. Био је проблематичан дечко којег ја нисам видео 30 година.

Откад је отац умро, нисмо имали неки контакт. Сада када је он умро, звали су ме тамо његови из Крагујевца да пошаљем неке паре, али сам им ја рекао да ме то не занима и да ја тог човека не познајем. Љупче када се родио, ја сам имао око 15 година. Мој отац никада није дозволио да се осећам невољено и запостављено. Имао сам ту привилегију да будем љубимац у породици, вероватно зато што сам знао и да играм и да певам и још свашта нешто."

(Мондо) Фото: Курир