Овако се слави Аранђеловдан у дому Данице Црногорчевић!

- Дан је сличан као и свачији други, исто сваки дан носи нова дешавања и нова искушења. Једино што се разликује јесте то што свесно треба да представљамо цркву у сваком моменту у јавности и неке ствари се не опраштају из угла људи који то посматрају. Велики је благослов бити у цркви и служити Богу и народу на тај начин. Колико је велика улога свештеника у друштву, толико је значајна и улога његове супруге, попадије - истакла је она и додала:

- Трудимо се да све што радимо буде усмерено ка служењу богу и ближњима. Како учи наша вера, свака породица јесте мала црква, те се трудимо да у нашој влада хармонија, узајамно поштовање, љубав, стрпљење. Дечица с радошћу учествују с нама у читању молитви, кађењу куће, певању тропара и осталих духовних песама. Трудимо се да што више обилазимо наше светиње - изјавили су Даница и ђакон Иван, који су најстарију ћерку Касијану крстили док је била у инкубатору, након чега јој се стање побољшало. Њен супруг Иван каже да је одувек размишљао да постане ђакон.

- Откад сам спознао себе, размишљао сам о смислу живота. То питање ме је увек тиштило, како би Достојевски рекао: „То су трагична питања”, која неког сусретну са 40 година, а мене, на срећу, у раној младости. Схватио сам да мора постојати нешто изван оног што ми телесним очима видимо. Крштен сам као дете у Србији, у Омољици, одакле је моја мајка, а у цркву сам први пут отишао с баком, научио молитву “Оченаш”. Када сам завршавао основну школу, почео сам да читам Стари завет, који је за мене био откровење, и те приче су ме испуњавале и мотивисале. Кроз њих сам схватио да Бог постоји и учествује у нашем реалном животу - започео је једном приликом Иван, те наставио:

- У средњој школи су наставила да тињају стара питања. Једног дана када је ишла литија до манастира Острог од Подгорице, био сам друга година средње школе, закаснио сам и рекао да сутра идем сам. Запутио сам се пешке од Подгорице ка Острогу, да бих од Богетића наставио бос, по старом народном обичају. Рекао сам: “Свети Василије, ако ми ти не откријеш праву истину, неће нико.” На Острогу задесим једног човека, који ми каже: „Ево, ако читаш Акатист Светом Василију 40 дана, бог ће сигурно услишити молитву за коју се молимо”, и ја сам испоштовао то правило и након тога ми се пут отворио. Отишао сам код кивота Светог Симеона Дајбапског, где сам се први пут исповедио, причестио, и тада је почео мој интензивни пут ка вери и правој, истинској спознаји бога. У том моменту када сам спознао бога, за мене је све било сувишно. Ниједна лепота овога света не може да надомести ту лепоту коју доживимо кад смо у заједници с Богом - казао је једном приликом Иван Црногорчевић

АТА имагес