Адвокатско и политичко слуђивање народа у Српској

У сриједу 13. новембра 2024. године свједочили смо новом слуђивању народа, нарочито у Републици Српској. Учињено је то за вријеме и након рочишта одржаног у кривичном предмету који се у Суду БиХ води против Милорада Додика и Милоша Лукића по оптужници Тужилаштва БиХ.

Према томе, очигледно је да СНСД има и оригинални текст и превод комплетног Дејтонског споразума па је сада само потребно да их предложи као своје доказе, како би се упоредили са текстом истог споразума који је Тужилаштво БиХ већ предложило суду и уложило у предметни судски спис. Тиме ће ова правосудна фарса бити коначно приведена првостепеном крају и завршено ово својеврсно првостепено слуђивање народа.

У вези с тим није згорег указати једном од бранилаца оптужених и на правну неутемељеност његовог става који се, у суштини, своди на то да, наводно, кад Тужилаштво подигне оптужницу више нема право да предлаже и да на главном претресу изводи нове доказе, изван оних предложених у оптужници, јер је то, по браниоцу, провођење истраге у току главног претреса.

Бранилац се за то позвао на члан 225. Закона о кривичном поступку БиХ (ЗКП), али то његово позивање је правно неутемељено. Јер, нигдје у члану 225. ЗКП није прописано да тужилац након окончања истраге и подизања оптужнице нема право да на главном претресу предложи да се на том претресу изведу и нови докази, поред оних који су већ прикупљени у истрази и предложени у оптужници.

Таква забрана нигдје није прописана у ЗКП-у, не само у члану 225. него ни у осталим члановима тог закона. 

А зашто би таква забрана била не само неуставна, већ и крајње ирационална, може се најбоље запазити управо на примјеру оног оригинала и превода Дејтонског споразума које има СНСД, јер је оригинал, како је прије четрнаест година изјавио Драго Калабић, СНСД још тада добио од Амбасаде Француске у БиХ, а затим је тај текст преведен на српски језик.

И сада би, по правно неутемељеној и ирационалној тврдњи једног од бранилаца, њима и оптуженима било забрањено да те доказе предложе на главном претресу.

Дакле, управо се на оваквим, али и бројним другим примјерима које је тешко све антиципирати, види сва неутемељеност наведене браниочеве тврдње који је, износећи је, (не)намјерно испустио из вида још нешто.

Наиме, када би он био у праву (а није), онда не би у члану 276. ЗКП-а била прописана (као што је прописана) допуна доказног поступка на главном претресу, и с тим у вези обавеза поступајућег судије да пита странке и браниоца да ли имају још неки доказни приједлог, при чему ни у том члану предлагање других доказа није ограничено само на оне из истраге. Тој обавези судије кореспондира право странке да предложи да се на главном претресу изведу и нови докази, дакле и они који нису прикупљени у истрази.

Сада нешто што сам оставио за крај, а тиче се тврдњи Милорада Додика.

Једну од њих изрекао је на конференцији за штампу 13. новембра ове године, послије одржаног суђења у Суду БиХ.

На тој конференцији Додик је изјавио да ће поднијети кривичне пријаве против инспекторе СИПА-е који су тог дана саслушани у Суду БиХ, и то зато што су по наредби Тужилаштва БиХ са сајта УН преузели и том тужилаштву доставили текст Дејтонског споразума, као и зато што су, по наредби Тужилаштва БиХ, са неког од домаћих портала скинули Додиков говор на скупу на Мраковици, те о свему томе саслушани на главном претресу у Суду БиХ.

Милораде, не знам ко ти је дао савјет да то урадиш, али ко год да је, тај или нема знања о томе или ти не жели добро па те наводи на предузимање правно неоснованих радњи.

Претходно написани текст говори о праву да се на главном претресу предлажу и изводе и други (нови) докази, који нису прикупљени у истрази нити су предложени у оптужници. Стога, са те законске стране, извођење таквих доказа није незаконито.

Поред тога, не чини нити може учинити кривично дјело службеник СИПА ако прикупља доказе по наредби надлежног јавног тужиоца, као што ни тужилац или судија не могу учинити кривично дјело ако предузимају радње које им закон наређује, дозвољава или не забрањује.

У другој тврдњи овог 13. новембра Додик се окомио на Миланка Кајганића, главног тужиоца Тужилаштва БиХ, рекавши, како су пренијели медији: “Овај главни тужилац у БиХ који долази из Бањалуке је политички мотивисан, ухваћен је у раље међународног фактора и муслимана у БиХ…. Немој, мајсторе, да кршиш закон….ти кршиш закон и доведеш ме овдје годину да се иживљавају на мени и свим овим људима овдје и шта мислиш да ћеш на крају доћи код Додика и рећи му "е извини". Ма шта извини? Нема извини, свако ће сносити посљедице. Не пријетим ништа, само кажем. Он је мени запријетио и цијелој Републици Српске, срам га било…”.  

Ове Додикове тврдње су у вези са његовим приговорима да у овом предмету против њега поступају искључиво бошњачки носиоци правосудних функција, како на тужилачкој страни, тако и на страни Суда БиХ.

Тиме Додик као да жели рећи да би му било боље када би неко од Срба у овом поступку био на тужилачкој или судијској страни. Таква Додикова перцепција је апсолутно погрешна.

Наиме, морам рећи и у томе бити личан (нека ми не буде замјерено због тога), да сам једино ја за протеклих 29 година од свих судија у правосуђу БиХ, док сам радио тај посао, у мојој пресуди одбио да примијеним самовољу ОХР-а као наводни закон, јер самовоља ОХР-а је супротна Повељи УН, Дејтонском мировном споразуму и Уставу БиХ, па као таква не може бити закон. И све то сам детаљно образложио у мојој пресуди.

Међутим, нико од осталих судија и тужилаца у БиХ то прије и послије мене није учинио. Нити ће. Зато бих ја, да сам судија, ослободио и Додика и Лукића у овом предмету, не водећи се при томе било каквим емоцијама, већ једино тиме што кривично дјело у свакој држави чланици УН, а то је и БиХ, може да пропише само њен надлежни парламент, према старом цивилизацијском начелу нуллум цримен сине леге парламенти.

То начело, које је сама срж суверенитета државе прописаног Повељом УН, Дејтонским споразумом и Уставом БиХ (члан 3.3б), мора увијек и према свакоме једнако да важи и да га примјени сваки судија, како према Додику и Милошу, тако и према сваком другом човјеку.

Нажалост, овдје су сви ти правни и морални аксиоми погажени управо од домаћег правосуђа. Разлоге за то треба тражити у једној посебној патологији, која је зла коб правосуђа у Републици Српској и на нивоу БиХ. Ту коб представља сервилно понашање свих, дакле и српских носилаца правосудних функција, како у Српској тако и на нивоу БиХ, према насиљу високих представника у БиХ.

Без те сервилности ОХР у БиХ не би могао ништа учинити. Другим ријечима, ОХР-у је пошло за руком да уради све оно што је, рецимо, урадио у Републици Српској, управо зато што су прије свега српски кадрови у правосуђу Републике Српске све ове године послушно прихватали све његове законе. Њих су, што као судије, што као јавни тужиоци сви они беспоговорно примјењивали у пракси у Републици Српској, а то чине и правосудни кадрови на нивоу БиХ. И за све то су узимали (и узимају) високе плате.

Чинили су то иако им је, као  и бошњачким, хрватским и осталим судијама и тужиоцима, било јасно да високи представник ни према једном извору права на свијету нема овлашћење да овдје намеће законе и да он као појединац прописује начин живота милиона људи у БиХ, иако је БиХ држава чланица УН. Све су то српски правосудни кадрови чинили само из једног разлога – како би сачували своје правосудне функције и високе плате.

У свему томе је Република Српска била и остала неважна. 

Када се ради о тим високим платама, занимљиво је да их је увео ОХР,  и то прије двадесет и више година управо најприје у овдашњем правосуђу. Тек потом су своје плате онда почели себи повећавати парламентарци и остали носиоци јавне власти. 

Не треба много ни времена ни интелектуалне снаге да би се закључило зашто је то тако учињено од стране ОХР-а. Схватили су високи представници, и они којима су окружени, да су једино те функције и високе плате судија и јавних тужилаца најбољи начин како би носиоце правосудних функција у Републици Српској и у БиХ претворили у послушнике своје воље, то јест у особе које ће беспоговорно у пракси примјењивати наметнуте законе ОХР-а. Када њих приволе да то раде, све друго је лако и било је лако.

А да су судије и јавни тужиоци, као најсвјеснија и најпозванија лица у овим питањима, одбиле самовољу ОХР-а, та снага би била несавладива и ОХР, као и све силе које стоје иза њега, не би могли ништа да учине против тога. 

Када се ова суштина има у виду, а она је константа већ четврт вијека, онда би Додик једнако прошао у овом предмету и да је умјесто Миланка Кајганића неки други Србин главни тужилац, као и да је умјесто Сене Узуновић неки други Србин или Српкиња судија.

Нико, али баш нико од њих, не би одустао од оптужнице нити би ослободио Додика уз образложење да то чини зато што воља Кристијана Шмита не може бити закон нити кривично дјело. Максимално што Додик од свих њих може очекивати су неке мамбо-џамбо конструкције, типа да се Додик ослобађа зато што наводно нема текста Дејтонског споразума или што тај споразум није објављен у службеном гласилу прије него што је Додик потписао указе због којих је оптужен. 

Али то није рјешење суштинског питања, јер ће послије таквог “образложења” опет остати да важи Шмитово кривично дјело. За све друге, само не овај пут за Додика. 

Пише: Др Милан Благојевић (Фото: СУД БиХ)