Додикова борба за ослобађајућу пресуду и уступци око државне имовине

Питање евентуалног договора предсједника Републике Српске с правосудним властима Босне и Херцеговине у вези с ослобађајућом пресудом отвара многа нова врата политичких калкулација. Ако би Милорад Додик постигао такав договор, закон о државној имовини – за који се до сада тврдило да представља непрелазну црвену линију за Републику Српску – више не би представљао препреку.

Наиме, све упућује на то да би Додик био спреман учинити уступке у вези с државном имовином како би избјегао озбиљне правне посљедице и осигурао политичку доминацију у наредним изборним циклусима.

Тиме би, симболички, црвена линија, коју је толико пута наглашавао као неповредиву, била прегажена из политичке рачунице и интереса личног преживљавања.

Овакви потези указују на дубоку трговачку логику која се увукла у политичке процесе у Босни и Херцеговини, а која увелико превазилази етничке интересе или принципе децентрализације.

Наиме, на недавним сједницама Парламентарне скупштине БиХ, делегати су изабрали чланове Комисије за одлучивање о сукобу интереса, али овај пут без обавезног гласања по етничком кључу.

Наизглед техничка промјена у структури Комисије заправо отвара пут другачијем начину одлучивања, по којем ентитетска већина више неће бити пресудна, него ће се одлуке доносити једноставном већином гласова. Таква поставка не би била могућа без прећутне сагласности врха Републике Српске, односно без Додиковог пристанка.

Опозициони посланици из Републике Српске, попут Младена Босића из СДС-а, истичу како би укидање етничког одлучивања у комисијама био незамислив потез без сагласности Додика и врха власти Српске. Босић вјерује да Додик не би пристао на ово из чисте политичке воље, већ да је ријеч о "трговини" која укључује личне интересе, па можда чак и повезаној с актуелним суђењем пред Судом БиХ.

Бранислав Бореновић из ПДП-а сматра да је оваква нова структура Комисије за одлучивање о сукобу интереса попут "Пандорине кутије" која би могла постати преседан у бх. институцијама. Бореновић напомиње како је овим нарушен механизам заштите конститутивности, јер је омогућено одлучивање простом већином, што поставља питање да ли ће оваква пракса постати стандард и за друге комисије, посебно у контексту повлачења средстава из ЕУ фондова.

За народ, међутим, проблем лежи у све већој вулгаризацији политике и искривљеном схватању стварности. Многе потезе власти у Републици Српској прати очигледна пропаганда, која у екстремним случајевима долази до апсурда, попут става да увођење јединственог броја 112 за хитне случајеве представља „пренос надлежности“.

У међувремену, Додикови уступци постају све очигледнији, посебно у контексту прича о потенцијалним договорима у замену за ослобађајућу пресуду. Ако би, како се спекулише, успио осигурати такву пресуду, питање државне имовине више не би било камен спотицања.

Таква ситуација могла би обезбедити Додику дуготрајну политичку надмоћ, јер би ослобађајућа пресуда могла бити кључан фактор у осигуравању нових изборних побједа.

У овом комплексном политичком моменту, РС би могла прећи границу коју је Додик раније назвао „црвеном линијом“ – одрицање од оног што је декларисано као „неотуђиво право“ Републике Српске у замјену за политичко преживљавање. Ако дође до тог сценарија, наредних година могли бисмо свједочити продубљивању политичког цинизма у земљи, док се повјерење грађана додатно нарушава пред очигледним примјерима политичке трговине у корист личних интереса, гдје се чак и најважнија питања државне имовине стављају на сто за преговоре.

(етто)