Текст наставнице: "Срећна сам што нисам родитељ"

Професорка српског језика и књижевности у Математичкој гимназији Анђелка Петровић добитница је бројних награда и стипендија у Европи и Америци. Њена објава на друштвеним мрежама изазвала је бројне коментаре.

Ауторка је пет истраживачких радова, чланица тима који креира базу података Друштва за српски језик и књижевност, истакнути говорник, носилац другог и трећег мјеста на такмичењу „Дигитални час“, добитница признања Дигитал Лессон Аwард, а за изванредно одржан час у оквиру конкурса „Магија је у рукама наставника“ одликована је специјалном наградом!

Ипак Анђелка Петровић најпоноснија је на то што важи за једну од омиљених професорки.

Она је и друштвена личност, па је вероватно многи и знате, са мрежа. Позната је на “Инстаграму” као јуст_српски, гдје се повезује с ученицима и колегама. То је њен безбједан простор гдје пише на многе теме које се тичу посла, ситуација са посла и њених помних запажања.

Често истиче да се у свом послу много више проблема има са родитељима својих ђака, него са самом дјецом, а у контексту неких конкретних случајева написала је на својим друштвеним мрежама текст насловљен са: “Неостварена као мајка“.

 

 

 

 

 

Виеw тхис пост он Инстаграм

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

А пост схаред бy Анђелка Петровић (@јуст_српски)

Ми га преносимо у цјелости.

– Од када сам почела да размишљам о родитељству сматрала сам да бих била лоша мајка. Једна од оних смарачица које се свом дјетету обраћају реченицом “знаш ли ти чега сам се све одрекла да бих те родила” – као да је дијете тражило да буде рођено. Бог све, срећом, уреди како ваља и доликује. Зато сам добар наставник и занимљива тетка. Пуна капа, ако мене питате. Јер родитељство је најважније занимање на свијету. И ту не би требало да се, народски речено, фејлује.

А у мом школском универзуму…

Данас сам коначно ступила у контакт са мамом која игнорише моје мејлове и поруке гледе изостанака дјетета из школе. Вели, њен син данима носи оправдања у ранцу, али (обрт у радњи) – ја нисам у школи. Хтједох да се насмијем, од муке, јер мамин син већ трећу годину у школу не носи ни свеску, ни оловку, ни књигу. Консеквентно – ни ранац, јер шта би ставио у њега? Оправдање?! Мама избјегава одговорност, али је рада да тај тешки терет свали на моја плећа.

Тако сам прошле године имала родитеље. Мама и тата. Увијек долазе заједно на “отворена врата”. Њихов проблем су лоше оцјене. Мој проблем је што се дијете осјећа лоше. Они причају своје. Ја дрвим своје. Дијалога, па тако ни помака, нема.

Пожалим се мојој другарици-учитељици комуникације. Горко се насмијала кад сам је питала како, забога, родитељима није важнија добробит јдетета, кога брига за оцјене?! А и оне ће се поправити кад дјетету буде боље. Открила ми је тајну. Када оцјене нису у реду, то је, рекло би се, проблем школе и наставника. Када се дијете не осећа добро, коријен проблема је у кући. Родитељи не желе да прихвате одговорност и признају да су, народски речено, фејловали. Лакше им је да упиру прстом у мене, траже и налаза кривца у школи…

Колико год то чудно или друштвено неприхватљиво звучало, срећна сам што нисам родитељ. То најважнији посао на свијету. Прилично сам сигурна да га не бих обавила ваљано. А дијете не заслужује лошег родитеља. Јер није ни тражило да буде рођено, пише Она.

(Она) Фото: Инстаграм