Др Милан Благојевић: Стварност и ми

- У одлуци Уставни суд се као основ за њено доношење позива, између осталог, на Оквирни закон о основном и средњем образовању у БиХ, који је гласовима посланика и делегата из Републике Српске усвојила Парламентарна скупштина БиХ 2003. године.

Др Милан Благојевић

Најновија одлука Уставног суда Босне и Херцеговине, број У-20/24 од 11. октобра 2024. године, којом је издата привремена мјера о обустављању од примјене Наставног програма за наставни предмет Историја за ИX разред основне школе у Републици Српској, у дијелу који се односи на „Тему 11. Република Српска и Одбрамбено-отаџбински рат“, изнова пружа примјер посљедица погрешне политике оних који су одлучивали у име Републике Српске.

Осим тога, и овај примјер, као и бројни други прије њега (пристајања на пренос бројних уставних надлежности са Републике Српске на БиХ) говори о односу нас према стварности и нашој склоности да нам други буду криви за све, па и за наше пропусте и грешке.

Како другачије протумачити реакције медија, нарочито оних режимских у Републици Српској, који су по објављивању наведене одлуке Уставног суда БиХ преносили изјаве неколико појединаца у којима се, рецимо, каже: „да је очекивана реакција Уставног суда БиХ на Правилник у дијелу уџбеника Историје за девети разред с циљем ревизије историје у БиХ те да то јасно говори како они желе да пишу историју, куда они желе да усмјеравају БиХ и какво мјесто желе српском народу“.

Међутим, нико се не осврну на битне чињенице, које су стварали и српски представници и носиоци власти у Републици Српској и на нивоу БиХ, а које су важне за потпуну и правилну спознају стварности која је у позадини предметне одлуке Уставног суда БиХ. Није ми намјера да браним ту одлуку, већ само желим да подсјетим све нас на истину у вези са предметним питањем, јер је то истина о нама. Она напросто само што не искочи из наведене одлуке Уставног суда БиХ.

Дакле, у тој одлуци Уставни суд се као основ за њено доношење позива, између осталог, на Оквирни закон о основном и средњем образовању у БиХ, који је гласовима посланика и делегата из Републике Српске усвојила Парламентарна скупштина БиХ 2003. године.

Његовом доношењу није претходило наметање таквог закона од стране високог представника, будући да је у тој 2003. години високи представник од питања на нивоу БиХ донио само одлуку од 17. децембра 2003. године, којом је наметнуо свој Приједлог закона о Обавјештајно-безбједносној агенцији БиХ, који је након тога само аминовао Парламент БиХ гласовима и српских посланика и делегата. 

Усвојивши, дакле, наведени Оквирни закон, који је на снази и данас, Парламент БиХ је, а тиме и Република Српска, прописао у члану 3, што Уставни суд БиХ наводи у својој најновијој одлуци, да је један од општих циљева основног и средњошколског образовања у БиХ „развијање свијести о припадности држави Босни и Херцеговини“.

Дакле, посланици и делегати из Републике Српске, а тиме и Република Српска, су тим Оквирним законом пристали на цитирану одредбу о припадности држави БиХ, а нису се ни покушали борити да умјесто те одредбе у Оквирном закону стоји да је општи циљ основног и средњошколског образовања у БиХ „развијање свијести код ученика о припадности држави БиХ и ентитету у којем похађа наставу“.

Из тих разлога ни у Закону о основном васпитању и образовању, као ни у Закону о средњем образовању и васпитању у Републици Српској нема одредбе да је општи циљ неког од тих образовања развијање свијести ученика о припадности БиХ и Републици Српској. 

Ако би којим случајем законодавац у Републици Српској накнадно унио тај циљ у неки од наведених закона, исти би у том дијелу одмах (са изгледним успјехом) био оспораван пред Уставним судом БиХ од стране овлаштених подносилаца, уз тврдњу да је то супротно одредби Устава БиХ (члан 3.3.б) којом је прописано да ће се ентитети у потпуности придржавати не само свих одредаба Устава БиХ него и одлука институција БиХ, у које одлуке спада и сваки закон усвојен на нивоу БиХ.

Дакле, како је и Оквирни закон о основном и средњем образовању у БиХ један од тих закона са нивоа БиХ, и како је њиме прописано да је општи циљ основног и средњошколског образовања у БиХ само „развијање свијести о припадности држави Босни и Херцеговини“, а не и припадности ентитету, не може се, а да то не касира Уставни суд БиХ позивањем на већ поменути члан 3.3б) Устава БиХ, прописати законом Републике Српске да је циљ неког од наведених нивоа образовања и развијање свијести о припадности Републици Српској, а не само БиХ.

То је дио стварности и нашег затварања очију пред њом, иако су такву стварност креирали српски представници и делегати Републике Српске у Парламенту БиХ и другим институцијама на ниову БиХ.

На тај дио стварности Уставни суд БиХ наставља и оно што слиједи у образложењу његове најновије одлуке од 11. октобра ове године.

Наиме, Уставни суд подсјећа да је Оквирним законом о основном и средњем образовању у БиХ прописано (члан 42) и то да ће се у свим јавним и приватним школама у БиХ успоставити и примјењивати заједничко језгро наставних планова и програма, које успоставља посебно заједничко тијело. Из одлуке Уставног суда БиХ у овом њеном дијелу је видљиво да је тим Оквирним законом и у члану 43. прописано, што значи да су српски посланици и делегати хтјели да то и на том мјесту овјере, да ће заједничко језгро наставних програма и планова: „Осигурати да се кроз васпитно-образовни процес развија позитиван однос и осјећај припадности држави БиХ“, што значи да је и на овом мјесту у закону изостао било какав помен о припадности и позитивном односу према ентитету у којем се ученик школује и живи".

И такво заједничко језгро је успостављено, а успоставили су га 2003. године министри образовања ентитета, кантона и директор за образовање Брчко дистрикта.

На основу наведеног Оквирног закона усвојено је не само заједничко језгро него и, како даље произлази из одлуке Уставног суда БиХ, Смјернице за писање и оцјену уџбеника историје за основне и средње школе у БиХ. Ове смјернице су усвојене 2007. године, објављене су у „Службеном гласнику БиХ“, број 5/07, а усвојили су их министар образовања и културе Републике Српске, сва кантонална министарства образовања и Одјељење образовања Брчко дистрикта.

У тим смјерницама за писање историје је одредба, коју је у име Републике Српске прихватио и потписао њен тадашњи министар образовања и културе, према којој је циљ наставе историје да „ученици добију основно разумијевање историје сва три конститутивна народа и националних мањина“, затим да „Босна и Херцеговина (а не ентитет – моја опаска) буде главна полазна тачка“, као и да „код писања уџбеника аутори требају примјењивати мултиперспективност, која треба бити заступљена у свим аспектима уџбеника“.

Казано једноставним народним језиком, мултиперспективност значи да се на мјестима у уџбеницима историје на којима се обрађује протекли рат у БиХ омогући присуство сваког од погледа које на тај период има сваки од конститутивних народа, а не само један од њих, како је иначе учинила ресорна министарка Републике Српске „Темом 11. Република Српска и Одбрамбено-отаџбински рат из Наставног програма за предмет Историја за ИX разред основне школе“, који у суштинском смислу садржи поглед само српског, као једног од конститутивних народа на протекли рат у БиХ, покушавајући (нажалост безуспјешно) да исправи грешке које су српски представници учинили 2003. и 2007. године, које су и данас на правној снази.  

У томе је, дакле, суштина посљедње одлуке Уставног суда БиХ. Зато се њеним пажљивим читањем и узимањем ових њених детаља у обзир може закључивати најприје о нашем пост фестум односу према стварности, то јест о односу на релацији стварност и ми.

Он је, као и у другим питањима, а не једино овом конкретном, био само један из низа неуспјелих покушаја у протеклих двадесетак година да забијемо главу у пијесак пред сопственим грешкама и заблудама на сопствену штету.

Односно, казано језиком из романа „Деобе“ Добрице Ћосића (из 1961) у којем је Ћосић, говорећи о српском сукобу (између четника и партизана), како с правом указује Борис Радаковић, написао у књижевној форми, а не као научни суд о једном народу, ми: „Лажемо да би обманули себе, ... да сакријемо своју и туђу беду“.

Но, осим тога из исте одлуке Уставног суда БиХ већ сада се са извјесношћу може предвидјети како ће она гласити и када тај суд буде одлучивао у меритуму овог предмета, јер одлука од 11. октобра 2024. године је била само одлука о привременој мјери.

Нема сумње да ће и та мериторна одлука бити таква да се оспорени Правилник и његов Прилог број 20 проглашавају неуставним у дијелу у којем се оспорава њихова уставност. И све то без обзира што је Уставни суд БиХ, форме ради, на крају своје одлуке од 11. октобра ове године написао како он: „подсјећа на то да одлука о привременој мјери ни у којем случају не прејудицира одлуку о допустивости, односно о меритуму поднесених захтјева“.

Пише: др Милан Благојевић