Др Благојевић: Европски број 112

Не знам коме је тачно у Републици Српској пало на памет да прави проблем тамо гдје га нема, око јединственог европског позивног броја 112, који се користи за хитне случајеве и да на том питању себе приказује браниоцем српства и Републике Српске.

Пише: Др Милан Благојевић 

Не могу се чудом начудити када је о томе ријеч, па тако ни најновијој изјави СНСД-овог Радована Ковачевића који говори да није пренос ентитетске надлежности то што је Влада Републике Српске на сједници одржаној 15. августа ове године прихватила информацију о Нацрту закона о допунама Закона о комуникацијама БиХ и дала сагласност да се том допуном Закона о комуникацијама уведе у БиХ број 112 - јединствени европски број за хитне случајеве.

Наведена изјава Ковачевића, као и бројних других који о овом питању говоре као и он, не стоји из два разлога.

Као прво, Уставом БиХ је прописано (члан 3) да су институције БиХ надлежне за "успостављање и функционисање заједничких и међународних комуникацијских средстава".

Дакле, на основу ове уставне одредбе, коју је у Дејтону 1995. године прихватила Република Српска, још 2003. године донијет је (и данас важи) Закон о комуникацијама.

Њиме се, како стоји већ у првом члану тог закона, "регулише област комуникација у Босни и Херцеговини", при чему термин "комуникације" укључује телекомуникације, радио, емитовање (укључујући кабловску телевизију) и све услуге и средства која су с тим у вези.

Затим је у члану 7. истог закона прописано да се за пружање свих телекомуникационих услуга (у шта спада и позивање броја за хитне случајеве, без обзира је ли то 112 или неки други број) путем фиксних и мобилних мрежа мора добити дозвола према одредбама тог, а не ентитетског закона, коју дозволу даје Регулаторна агенција за комуникације БиХ (РАК), а не ентитетски органи.

Такве одредбе Закона о комуникацијама БиХ су посљедица онога што је прописано Уставом БиХ, а то је да је успостављање и функционисање заједничких и међународних комуникацијских средстава надлежност БиХ, а не ентитета.

Телефонски број 112 као јединствени европски број за хитне случајеве је својеврсно међународно комуникацијско средство и у смислу члана 3. Устава БиХ, па зато не требају појединци да своје упитно српство сада оштре на оваквим стварима и да тако обмањују народ, иако је јасно да слово Устава БиХ и Закона о комуникацијама БиХ говоре сасвим супротно од њихових прича за народ.

Други разлог због којег не стоје те приче огледа се у следећем. Наиме, "лучоноше" овог популизма кажу "да давање сагласности на јединствени европски број за хитне случајеве 112 не представља пренос надлежности". 

Тврдити овако нешто је неосновано, јер немају ентитети уставну надлежност за заједничке и међународне комуникације и комуникацијска средства, с обзиром на одредбе Устава БиХ и Закона о комуникацијама БиХ (за који је гласала и Република Српска још 2003. године), на које је претходно указано.

Но, ако за тренутак све то оставимо по страни, и ако у том краћем временском интервалу узмемо у обзир да Закон о комуникацијама БиХ нема одредаба у којима би изричито писало о броју за хитне случајеве, онда недавна сагласност Владе Републике Српске за увођење у Закону о комуникацијама БиХ јединственог броја за хитне случајеве јесте пренос надлежности са Републике Српске на БиХ. 

Наиме, у уставноправном погледу пренос је ентитетске надлежности и свако касније уношење у закон на нивоу БиХ нечега чега до тада није било у том закону, већ је то у пракси функционисало на ентитетском нивоу, као што су до сада функционисали ентитетски телефонски бројеви за хитне случајеве.

Но, остављајући по страни овај досадашњи фактицитет, чињеница је да Република Српска неће бити доведена у опасност увођењем јединственог европског (ЕУ) броја 112 за хитне случајеве, имајући у виду да је Република Српска опредијељена за чланство у ЕУ, то јој је стратешки циљ, како истичу сви њени званичници, укључујући и СНСД-овог Радована Ковачевића.

Зато умјесто популизма на тему броја 112, они који га шире би требало да бране надлежности Републике Српске не у ономе што Устав БиХ прописује да је надлежност БиХ (какво је успостављање и функционисање заједничких и међународних комуникацијских средстава), већ у ономе што су по том уставу заиста надлежности ентитета.
Рецимо, садашња власт у Републици Српској је 2012. године требала да води рачуна о томе да област државне помоћи није надлежност БиХ него ентитета.

Стога није било потребе да се те 2012. године на нивоу БиХ донесе Закон о систему државне помоћи у БиХ и да се тим законом на нивоу БиХ успостави нова институција - Савјет за државну помоћ.

Тиме је актуелна власт, а не јединственим бројем 112, у потпуности развластила Републику Српску која од те 2012. године више не може да креира своју економску политику и подстицаје из буџета Републике Српске за развој њене привреде, јер се о томе од 2012. године одлучује искључиво на нивоу БиХ, и то у Савјету за државну помоћ БиХ који, према члану 11. Закона о систему државне помоћи у БиХ, своје одлуке доноси на начин да свака одлука подразумијева глас најмање једног члана из сваког конститутивног народа у БиХ.

О овим надлежностима власт у Републици Српској није бринула, и о томе 2012. године готово да ни ријеч није рекла народу, иако се таквим стварима стварно разара Република Српска, а не једним телефонским бројем 112 за хитне случајеве.

Др Милан Благојевић