Зависност дјеце од екрана један од највећих проблема

У недостатку слободног времена, родитељи дјецу све чешће стављају пред екран, јер је то сигуран начин мировања. Ипак, та тренутна мирноћа касније ће бити велики проблем...

Постоји избор. Чиста игра или телефон у руке. Родитељи бирају.

„Они су ти који дјетету дају телефон, таблет или други екран у руке, што само од себе није проблем, проблем је вријеме коришћења, јер у самој ријечи екранизам тај суфикс икс- значи нешто што је претјерано и превише, што доводи у зависности“, каже психолог Ивана Бороја.

Слаже се и Анђа Пасторковић, учитељица у пензији.

„Кључна је улога родитеља. Вјерујте да су родитељи свјесни коју они неправду чине својој дјеци кад им дају телефон, без обзира што они то желе, они не знају шта желе, они желе нешто што ће их тог момента забавити.“

Бороја наглашава да се родитељи увијек прво запитају шта добијају тим што дијете изложе екрану у тим у првим годинама живота. Нажалост, добију само лоше посљедице.

„Кад такво дијете ставите у социјалну средину, значи међу вршњаке, онда видите колико у ствари одскаче од свега, јер не може да зачне игру, нема маште, не жели интеракцију с другима, нема контакт очима, не одазива се на име и у суштини и даје нам ту слику аутизма, иако то није стваран аутизам, него је у питању претјерана стимулација, гдје дијете нема потребу за свијетом који је вани“, каже логопет Емануела Божић.

„На примјер у посљедње вријеме смо често свједоци да дјеца једу оброке уз телефон, што није добро, јер мозак не добија знак када је дијете сито, што у будућности доводи до претилости или гојазности, па сам тај положај док је дијете изложено екрану, долази до поремећаја постуре, кичменог стуба, деформитета, долази до поремећаја сна, јер знамо да је то такозвано плаво свијетло које емитују екрани да држи организам буднм“, мишљења је Бороја.

Дјеца више воле да проводе вријеме са својим родитељима, а родитељи треба довољно да им се посвете и да нађу начин да их забаве.
„Нисам ни сањала да ће родитељ кад дође по своје дијете да га води из предшколске установе у играоницу, него сам мислила из предшколске установе, посебна која је у природи, гдје има много тога да се види, да ће он са својим дјететом да иде, не у играоницу него у породицу“, каже васпитачица и учитељица у пензији.

„Некада су мајке док су правиле ручак разговарале, како би их забавиле на неки начин, па би говориле, ево мама сад сипа воду, сад кувамо супицу и слично, међутим дијете које је сад уз екран, оно је само, изоловано, потпуно у том свијету и нема никакву потребу за интеракцијом“, сматра логопед.

Вратите им љубав према игри и осјећај за стрпљење, биће сутра здравији и бољи људи, каже учитељица и васпитачица у пензији, која је за дјецу написала бројне књиге.

„Једно се зове Игром уз књигу, Књигом уз игру. Не можемо развити љубав према књизи, ако претходно нисмо развили љубав према игри, јер је и игра једна врста књиге. Ако дијете нема стрпљења да га листа, куд га тјерамо даље, нема даље, вратимо га игри и преко игре дођимо до књиге“, каже Анђа Пасторковић.

Само стрепљењем и новим садржајима, без екрана и са пуно љубави – то је оно што треба дјеци...

(БН)