Уређивање права и обавеза подзаконским актима није у складу са Уставом

Елементарна ствар која се учи на основном студију права је да се права и обавезе физичких и правних лица не могу, а да то буде у складу са Уставом и владавином права, прописивати, односно одређивати, подзаконским прописима - правилницима, упутствима, наредбама, већ само Уставом или законом.

Пише: Др МИлан Благојевић

Зашто? Па зато што права и обавезе физичких и правних лица, њихов садржај и домет, ко има та права, а ко не, представљају најважнија правна питања у свакој демократској држави која држи до владавине права. Зато та питања не смију бити препуштена вољи појединца, да он сам одређује коме припада и до када припада неко право или обавеза. То у демократском друштву, у којем је власт истински конституционализована, не може бити домен ниједног појединца и његовог правилника, без обзира о којем појединцу је ријеч и коју јавну функцију обавља.

Умјесто тога, људска права и обавезе, а то значи и њихов садржај, у шта спадају и права и обавезе правних лица у било којој области друштвеног живота, могу се прописивати те одређивати њихов домет и трајање, само Уставом или законом, при чему се то и законом може радити само уколико је Уставом изричито прописано да се за поједина права доноси закон, или је смисао Устава такав да из њега произлази да Устав имплицира доношење закона о одређеном људском и грађанском праву, иако то није тим ријечима тј. изричито прописано у Уставу.

Стога када било који закон евентуално и прописује да ће се неко од права или слобода физичких и правних лица, укључујући и права, односно обавезе у области информисања и медија, уредити правилником, па када се доносилац правилника приликом његовог доношења позива на закон, да му је закон наводно дао право да правилником одређује или укида неко појединачно право физичких или правних лица, такво понашање, осим што може бити производ нечије личне склоности да аутократски управља системом или институцијом, јесте и посљедица неуставног закона на који се тај појединац позвао приликом доношења свог правилника.

Јер, такав закон је неуставан будући да ниједан законодавац у систему владавине права, на којем почива Устав БиХ, нема право да својим законом овлашћује друге да они, умјесто законодавца и његовог закона, правилником прописују индивидуална права и обавезе. 

Нажалост, овдје у БиХ то је готово постало правило и пошаст у понашању, да појединци својим правилницима прописују индивидуална права и обавезе и одређују када ће неко од тих права, као опште право, престати да важи, што уставни судови у БиХ најчешће само нијемо посматрају.

Када се води рачуна о свему претходно реченом, што је готово аксиоматика правне науке и уставног права, онда се не може правилником као подзаконским прописом одређивати ко има право на пиплметрију и до када, као и када ће престати пиплметрија и када ће евентуално бити поново уведена, јер је то једно из низа људских права (права физичких и правних лица) које се може одређивати само и искључиво законом у складу са Уставом.

Др Милан Благојевић Фото: Адобе Стоцк