Патриотизам дезертера: Мјесец у рату вриједи 3 КМ

Патриотизам се не мјери парама нити постоји јединица која прецизно одређује ко је већи Србин, аутентични родољуб и патриота спреман да пролије крв за „праведну“ ствар.

Будући да не постоји кантар који ће прецизно одредити ко у венама носи више гена Милоша Обилића, а ко Вука Бранковића, једино на основу чега се одређује висина борачког додатка, проистеклог из протеклог одбрамбено-отаџбинског рата јесте критеријум који су утврдили Министарство рада и борачко-инвалидске заштите РС и представници Борачке организације Републике Српске.

По том критеријуму, висина претрпљеног бола, стреса и патриотског заноса, који је довео до остварења историјског сна Срба с ове стране Дрине о држави која ће бранити њихове интересе, износи три марке по броју мјесеци учешћа у рату.

Наравно, наплаћивање патриотске дужности и најплеменитијих осјећања о потреби заштите породице, отаџбине и кућног прага не треба да буде повод за било какве политичке обрачуне, оцјену о томе ко је већи патриота и ко је за Српску спреман да положи оно што је највриједније.

С друге стране, они који су се прије три деценије, у вријеме када се стварала Република Српска сунчали у подруму, тренирали баскет по србијанским паланкама и шверцовали акцизну робу, тешко да данас могу бити мјерна јединица патриотизма, полиграфи који оцјењују ко је родољуб, а ко издајник, ко ради за стране амбасаде а ко живот даје за Српску и њене интересе.

Борачка организација Републике Српске већ одавно је постала институција чија је сврха постојања постала нејасна свима, осим онима који на основу фукција у тој организацији примају мјесечне надокнаде и појављују се на пријемима које организују ратни дезертери и профитери.

Њено руководство сигурно не живи од три марке, колико вриједи мјесец учешћа у рату. Исто као ни они који се свакодневно, наводно, боре за очување Српске за коју прије три деценије нису пролили ни кап зноја, а камоли крви.

(Борис Кнежевић/Српскаинфо)