Егзодус медицинара из БиХ нико не покушава зауставити

У 2023. години Агенција је посредовала у запошљавању 400 медицинских радника у Њемачкој. Годину дана раније тај број је био 533.

Агенције за рад и запошљавање БиХ супотврдили да су у првих пет мјесеци ове године за Њемачку посредовали за 118 наших грађана.

У 2023. години Агенција је посредовала у запошљавању 400 медицинских радника у Њемачкој. Годину дана раније тај број је био 533.

А још годину дана раније, 2021., у Њемачкој је запослено 487 медицинара.

Ово су подаци само једне институције које посредују у запошљавању медицинских сестара и техничара иностранству, и која не располаже подацима колико им се придружило љекара, јер се Споразум о запошљавању радника између БиХ и Њемачке односи само на медицинаре са средњом медицинском школом.

Колико је ситуација дрматична говори још један податак Агенције – само у периоду од 7 година, од 2013. до 2020. године, у Њемачку је отишло радити 5.858 медицинских радника и његоватеља!

Како за БУКУ кажу у Агенцији и током ове године је планиран наставак посредовања у запошљавању у овој држави. Рекли су нам и да је за Њемачку је и даље минимална гарантована брута накнада 2.200 евра с тим што већина уговора наших медицинара долази на више износе и то између 2.400-2.500 евра.

Нажалост, тачна евиденција љекара који су напустили БиХ не постоји, међутим, илустрације ради наведимо да податке Љекарске коморе ФБиХ, који кажу да је више од 100 љекара с подручја овог ентитета само у 2022. години затражило испис из коморе ради одласка у Хрватску, Њемачку и земље Арапског полуострва.

2018. то је затражило 267 љекара, а годину раније чак 362 љекара с подручја ФБиХ су отишла у неку другу земљу.

Да је ситуација лоша потврђују и посљедња истраживањима Свјетске здравствене организације која кажу да најмањи број љекара у односу на број становника на нивоу државе имају Албанија и Босни и Херцеговина. Тако у Албанији на 100.000 долази 120 љекара, што је најлошији омјер у цијелој Европи, док у Босна и Херцеговина на 100. 000 становника долази 160 љекара. Поређења ради просјек ЕУ је 362 љекара на 100.000 становника.

У истраживању које БУКА провела у години прије пандемије болнице у БиХ су вапиле за анестезиолозима, хирурзима, патолозима, радиолозима, педијатрима и психијатрима, због чега се неријетко дешавало да су пацијенти у клиничким центрима који дјелују у БиХ мјесецима морали чекати на специјалистичке прегледе.

Ситуација ни сада није боља.

У Берковићима, малој општини у на југу земље са око 2.700 становника, тренутно је стално запослен само један љекар. Други у Дом здравља долази као испомоћ из болнице у оближњем Требињу. Покушавају, нудећи боље услове- плату од 3.000 КМ и бесплатан смјештај, пронаћи барем још једног љекара.

А нису Берковићи једино мјесто које се сусреће са недостатком љекара.

Тако пацијенти из Требиња због офтамолога и уролога иду у Бањалуку. 

У Посавском кантону у коме станује око 40.000 становника ради тек 30-ак доктора, а нема ниједног кардиолога, подаци су синдиката љекара у Федерацији БиХ.

Дом здравља Приједор је једно вријеме био принуђен привремено смањити број долазака доктора у теренске амбуланте породичне медицине. Тврдили су да би проблем био ријешен запошљавањем нових љекара, али њих једноставно нема на бироу.

Недостака стручног кадра у Сарајевском кантону је такође хроничан проблем. Наведемо само недостатак чак 19 педијатара, а још поразније је да се на конкурсе које објављују нико не пријављује.

О недостатку специјалиста породичне медицине је сувишно и говорити јер посљедњи подаци Удружења доктора породичне медицине ФБиХ, кажу да их у БиХ недостаје  око 50 посто!

Да је здравство у огромним проблемима, да кадар масовно одлази, да су обим посла и одговорности  огромни, док истовремено технички и технолошки уопште нисмо напредовали, за  БУКУ је још раније изјавио Горан Бјековић из Болнице у Зворнику и члан Главног одбора Струковног синдиката доктора медицине Републике Српске.

Каже да иако нико не располаже тачним подацима колико је љекара напустило Републику Српску или Босну и Херцеговину, ради се о великим бројкама.

Разлози за одлазак су вишеструки, истиче, - лоши услови рада, лоше плате, катастрофалан однос власти и институција према медицинском кадру, па по завршетку школовања млади немају никакав мотив да се овдје запосле, а они који раде, размишљају само да оду, или су већ отишли.

“Људи више немају сигурност у неку будућност овдје. Све је постало несигурно, а подцјењивачки однос власти сувишно је и коментарисати. Више чак ни нема најава да ће бити боље, све је горе и горе. Здравство је у све већој дубиози, обим посла и одговорности су огромни, технички и технолошки уопште нисмо напредовали.

Ми у болници Зворник највише се бавимо траумом - удеси, падови, повреде на раду, и ми пацијенте оперишемо техникама које смо радили прије 30, 40, па и 50 година. Комплетно здравство не напредује, нешто мало одскаче УКЦ Републике Српске, али и то је мало, а и они имају недостатак кадра”, истиче Бјековић и додаје да је застрашујуће што домаће власти не раде ништа како би понудиле алтернативу.

Напомиње и да би ситуација била далеко гора да земље са енглеским говорним подручјем траже медицински кадар, као што то раде Аустрија и Њемачка.

Стога је и даље најдоминантнији одлазак медицинских сестара и техничара, а ипак нешто мањи љекара.

Љекари из Републике Српске се, додаје, често одлучују и за одлазак у Федерацију БиХ и Србију.

У сваком случају можемо само закључити да  свеприсутни егзодус медицинара значи не само губитак стручности, већ и потенцијалну пријетњу здравственом сектору, што никако да доведе до адекватне реакције власти и надлежних институција.

(Бука) Фото: Геттy имагес