Књига Благоју Јововићу, кћерка Марија пише и свједочи

Марија Јововић, ћерка српског хероја Благоја Јововића, у уторак у 19.30 представиће књигу посвећену свом оцу.

Поред ауторке, о овом књижевном делу ће говорити, и дати свој допринос култури сећања професор др Марко Миловић, мр Ђорђе Вукмировић, историчар и Владимир Митрић, новинар и публициста. У уметничком делу програма наступиће гуслар Милутин Ђуричић, а модератор књижевне вечери је Мирјана Пејак, директор БВЗ.

Владимир Митрић, један од планираних беседника, који је и редовни члан Српске краљевске академије научника и уметника и њен секретар Секретаријата за односе с јавношћу и установама и институцијама, каже да је реч „о великом културном, историјском, родољубивом и правдољубивом догађају“.

-Промоција је, у Лозници, одах после оне у Клубу књижевника Србије, што је велика част за град на Штири -каже Митрић.

-Али, није то случајно, јер је договор са директорком Библиотеке Вуковог завичаја био, како се то у народу каже, „у две речи“.Мирјана Пејак, директорка те угледне установе, која је старија од век и по, одмах је, као ретко ко, схватила и значај, и занимљивост и актуелност ове теме.

Разумела је, рекао бих, у трену и екслуживност приче и част која се поклања установи и Лозници, као доказана посленица у култури, не само када је реч о библиотечкој делатности и издаваштву, и то не само у овом делу Србије.

Позната је прича, каже Митрић, да је као члан југословенског војног атешеа у Паризу, један од тешких усташко-комунистичких злочинаца, Стипе Гулић (усташа до 1943.) био   на вечери са породицом у есклузивни ресторан "Болоњ" у близини Тријумфалне капије ца женом и двоје малолетне деце.

Вечера је по обичају била богата. Телећи медаљони у тартар сосу и осталим ђаконијама. На столу је било и неколико боца црних вина из најбољих француских винограда и пажљиво бираних годишта. Усред јела Гулићевом столу пришао је човек у тамном кишном мантнилу са црним шеширом на глави. Рекао је Стипету на српском:

- Лепа вечера, видим! Ти баш уживаш у животу.

Извукао је из десног џепа пиштољ и испалио му метак у чело који је одвалио Гулићу пола потиљачног дела његове велике и ругобне лобање. У ресторану је настала паника. Жене су  завриштале, а мушкарци су се бацили под столове. Како је брзо ушао у "Болоњ", незнанац који је тада упуцао човека пред рођеном децом и женом, хитро је изашао из ресторана и изгубио се у великом париском метроу. 
 

"Злочинац" је био некадашњи прота Сава Нинковић из села Доње Радиње у Западној Босни... Такво убиство је страшан чин сам по себи, али то је већ библијска прича о жртви, џелату и освети. Гулић је средином јуна 1942. године са својим усташама као сатник извео из куће проту који је био удовац и његове три малолетне ћерке и све их је на Савине очи силовао, а потом заклао. Најмлађа је имала само 12 година. При том је сатник Стипе везаном оцу Сави рекао.

"Тебе нећу под каму. Хоћу влаху да живиш и да се сваку ноћ будиш са кривицом да ниси могао ништа учинити да спасеш своју Србску пашчад"

Тог дана прота Сава је заувек напустио службу у Цркви и прикључио се четницима са којима се дао у потрагу за својим крвником. Тражио га је и у Загребу 1944. али није знао да је сатник Стипе већ дуже време капетан у партизанима, тада већ негде у Лици где је наставио свој крвави пир, сада са петокраком на капи. Стипе је био у праву. Бивши прота ноћу није могао ока склопити. Стално је сањао онај ужас из Доње Радиње. 

И тачно! Ништа није учинио да некако спасе своју децу. Увек је себе кривио. Али жудња да нађе крвника, који, не само што није клажњен никако, веће је ескремно напредповао код нове, Брозове власти, се из дана у дан, из проклете ноћи у ноћ у годину само надимала...

Тражио  га је као пијан, свуда, али кад је изгубио сваку наду, од једне групе Равногораца емиграната из Париза је добио дојаву да је Стипе Гулић већ неколико месеци ту тада као послератни Брозов војни аташе у Паризу. Питали су га да они то обаве за њега, јер су знали за тај монструозни случај. Он то није дозволио. 

Хтео је да лично види човека који му је сурвао живот. Да   це лично сретну.  Сави, ни на крај памети није било да удари на децу окорелог устраше, потом партизана и Брозовог дипломате.

И баш као што су Благоје Јововић и његови пријатељи одустали, првобитно, од атентата на усташког крвника Анту Павелића, када је шетао са женом и кћерком, чекајући тренутак да мета буде баш, и искључиво, тај монструм у људском лику.

Јововићу је задао смртне метке оном који је кривац за смрти стотина хиљада недужних људи.И, држећи се части, није хтео да узме ташну коју је џелат носио, мада је сумњао да су у њој важна документа.И од тога је одустао да не би било да је у њој било новца, како никаква сенка не би пала на тај праводољубив чин-прича Митрић.

Кћерка јунака Јововића, по Митрићевим речима, врсна списатељка и професорка, изнедрила је ово дело, које је много више од књиге.Ово, каже Митрић, „ није само прича о њеном часном, родољубивом, правдољубовом, образованом оцу, великом добротвору људи у Српске православне цркве, јунаку из Другог светског рата, са акцијама за изучавање војне доктрине на најпрестижнијим војним академијама, већ аустентично да аутентичније не може да буде сведочанство о томе како су, у Аргентини, али и другим земљама, били заштићене усташе -тешки крволоци и фашисти.

Све то веродостојно документује.ИЗ свега тога, јасно се види да су силе чувале тешке крвнике, који су, пре свега, велика зла, попут јасеновачког, починили над нашим српским родом.

-Мудри Благоје добро је знао да правде за те зликовце нема, па ни за таквог какав је био поглавник усташки Анте Павелић -каже Митрић. -Дванаест година после рата измицао је лагано и опуштено правди.Они који су се хвали да „Озна све дозна“, а касније Удба, показало се да то не важи, у случајевима попут овог.Где је та пета тајна полиција на свету да ухапси таквог злочинца и зликовца?

Благоје и пријатељи су учинили оно што су наумили, знајући, како се то каже, зашто то раде и због чега раде.Као и његови славни преци, јунаци свих ратова и битака, из чувених Бјепопавлића, код Даниловграда, Благоје се није плашио ничега.А, како би се и плашио, када је иза себе имао богато војничко искуство за дивљење, причу и причање.

Лозница, истиче Митрић, и јесте право место за промоцију овог сјајног и драгоценог дела Благојеве мезимице.Реч је о крају, који је као и Благојев, увек био јуначки, витешки и часни.Крај српских устаника Анте Богићевића, војводе чије су јунаштво и господство ценили и Турци, говорећи : Кроз Лозницу се не може проћи од господства Богићевић Анте. И Церска и Гучевска битка биле су у Јадру, а овдашњи устаници су 31. августа 1941 године ослободили Лозницу од фашиста, која је постала први слободан град у тада поробљеној Европи…И најновији ратови сведоче о слободарству људи Вуковог завичаја.

-Врло је важно да се Благоје приближи што је више могуће нашим људима, који је, као и многи умни и часни Срби, више бип познат, цењен и поштован у расејању, него у отаџбини -каже Митрић. -На тај начин нас Марија подстиче да размислимо о плејади наших људи у дијаспори, који су много дали отаџбини и роду српском свом, али су остали скрајнути.

Дошло је време да их „саберемо“, да им се одужимо као и Благоју, кроз књиге, филмове, улице и споменике, како се у Србији и чини, уз велику подршку актуелне власти, што је, у време ранијих власти, било незамисливо.То би, зна то добро Марија, још више мотивисало и наша млађа поколења у расејању да мисле и чине добра дела за свој роду и отаџбину и завичаје својих дедова и прадедова.

Као и мудри отац, тако је Марија, пронашла сјајан начин да нас и научи и подучи, а, поред осталог, да нас упути да чувано своје корене и културу сећања, на чему је Благоје Јововић неуморно истрајавао.

Јасно је, каже Митрић да је, у најамњу руку, беспризорно стављати знак једнакости између усташа и четника.

-У Србији су права партизана и равногораца изједначена- каже Митрић. -Више од тога драгоцено је што је наш народ,у Другомм светском рату, заправо, имао два антифашистичка покрета.И, ово дело нас учи да се не делимо, да се као што песник рече „не множимо деобама“.

Јединство је наша насушна потреба ма где живели.Не дозволимо никад више, као у Белој Цркви, код Крупња, да Србин убије Србија и да се то деценијама слави и то још као један од најважнијих државних празника.Многе се драгоцене поруке ове књиге, директне, и оне које се читају „између редова“.

Митрић је позвао надлежне да узму из Немачког војног архива, и те како доступна документа, попут оних које је у време Другог светског рата запленио Гестапо у Бијељини и сведоче о бриљантној сарадњи усташа Јуре Францетића и партизана Родољуба Чолаковића.Истог оног Јуре, који је, са усташама којима је командовао, на најбруталнији начин, уморио више од 6500 Срба, углавном нејачи, са Романије и околних регија, на Старом броду на Дрини и Милошевцима, када су се, над тим злочино, згражавали чак и италијански фашисти и покушавали да помогну жртвама….

И, истиче Митрић, „историјски је факат, као сунце јарко, да је у то време комплетна Врховни штаб, са Брозом на челу, био у оближњој Фочи“.

-Култура сећања је, крог дело Марије Јововић, добило бисер вредан „три царева града“ и захвални смо јој до неба -поручује Митрић.

-И драго нам је свима што и лично иде и сведочи све што пише између корица тог драгоценог дела.

(<стронг>Подриње)