Одлукама ЦИК-а и Суда БиХ повријеђено је уставно право СДС-а и свих његових чланова, симпатизера и гласача

Одлукама ЦИК-а и Суда БиХ евидентно је повријеђено уставно право СДС-а и свих његових чланова, симпазитера и гласача на слободу политичког дјеловања, у коју спада и изборно право гласа свих бирача на било којим изборима.

Пише: Др Милан Благојевић 

Кристијан Шмит је 26. марта ове године наметнуо свој закон о измјенама Изборног закона БиХ.

У члановима 84 - 86 тог закона Шмит је наредио да свака политичка странка и независни кандидат који учествују на изборима за било који ниво власти у БиХ морају имати један рачун за финансирање изборне кампање те је такође наредио да је свака политичка странка дужна отворити посебан рачун за финансирање трошкова изборне кампање.

Управо на основу овакве Шмитове воље, којом је по ко зна који пут флагрантно и тешко повријеђен Устав БиХ и суверенитет БиХ као државе чланице УН, чиме је једнако тако повријеђена и Повеља УН, најприје је ЦИК БиХ одбацила изборну пријаву Српске демократске странке за предстојеће локалне изборе у БиХ, уз позивање на наведену вољу Кристијана Шмита, односно његов закон о измјенама Изборног закона БиХ.

Али такву одлуку ЦИК-а БиХ је убрзо затим потврдио Суд БиХ, одбивши 7.6. ове године жалбу коју је СДС изјавио на ту одлуку ЦИК-а.

Таквим одлукама ЦИК-а и Суда БиХ евидентно је повријеђено уставно право СДС-а и свих његових чланова, симпазитера и гласача на слободу политичког дјеловања, у коју спада и изборно право гласа свих бирача на било којим изборима.

Јер, када Устав БиХ, Европска конвенција о људским правима те Устав Републике Српске прописују слободу политичког дјеловања, а прописују је, онда та слобода прије свега и изнад свега значи право политичке странке да слободно учествује на изборима.

То право може јој бити одузето само од стране надлежног суда у одговарајућем судском поступку, под условом да суд утврди да су програм странке и њено дјеловање у супротности са уставним поретком. Али то није случај ни са једном овдашњом политичком странком, па тако ни са СДС-ом. 

Зато, дакле, никакве друге запреке се не смију стварати како би се онемогућило дјеловање политичке странке на изборима.

Међутим, управо до те повреде је дошло наведеним Шмитовим законом, односно одредбама о отварању некаквог посебног, тј. само таквог и никаквог другог рачуна за финансирање трошкова изборне кампање.

Јер, у ситуацији када постоји политичка странка чији рад није забрањен одлуком било којег надлежног органа у БиХ, уставна слобода политичког организовања и дјеловања, чији дио је и право политичке странке да учествује на изборима, не може се, а да то буде уставно, ограничити нити искључити креирањем таквог закона, који ту слободу ускраћује наметањем неуставне обавезе да политичка странка мора отворити посебан банковни рачун, и да ако не отвори тај рачун не може учествовати на изборима, упркос томе што се финансијско пословање странке може организовати и путем других рачуна, који се једнако ефикасно могу контролисати од стране надлежних органа државе.

Стога се ради о несразмјерном терету који је, паралелно са неуставном и незаконитом кампањом овдашњих пословних банака које противправно затварају банковне рачуне правним субјектима, као Дамоклов мач стављен изнад врата одређеним (циљаним) субјектима да би их се онемогућило у остваривању њиховог права на слободу политичког дјеловања, које им је иначе загарантовано Уставом БиХ и Европском конвенцијом о људским правима, као и Уставом Републике Српске.

Стога Шмитов закон није само кршење Повеље УН и суверенитета БиХ загарантованог том Повељом УН, будући да Шмит уопште нема право да у држави чланици УН намеће своју личну вољу као закон, већ се тим Шмитовим законом, све и да га је донијела Парламентарна скупштина БиХ, на неуставан начин крши уставна слобода политичког дјеловања те се намеће неразуман терет којим се циљано и неуставно осмишљава процедура, која се жели заодјенути тобожњим законом, којом би се циљани политички субјекти спријечили да учествују на изборима.

Нажалост, ништа од овога није препознато најприје у одлуци ЦИК-а БиХ, а затим и Суда БиХ.

Умјесто тога, и један и други орган су по ко зна који пут својим одлукама лаконски само аминовали и ову нову неуставност те, што није нимало безначајно нити безазлено, тиме су и ЦИК и Суд БиХ за Шмита рекли да је високи представник и да може да намеће своју вољу као закон у држави чланици УН.

Ништа друго не треба очекивати ни од Уставног суда БиХ, ако му у овом случају буде изјављена апелација од стране СДС-а.

Др Милан Благојевић