Др Милан Благојевић: Републици Српској не треба авантуризам

У документу који је 22. маја ове године усвојила Народна скупштина Републике Српске има један детаљ о којем треба повести рачуна и на који треба да се укаже јавности, јер је опасан управо по Републику Српску будући да се њиме Република Српска излаже опасности да (од)сијече грану на којој сједи.

Пише: Др Милан Благојевић 

Ради се о тачки 11. документа који је под називом "Протест против кршења Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и општег међународног права" усвојила Народна скупштина Републике Српске на сједници одржаној 22.5. ове године.

У тачки 11. парламент Српске је дословно рекао: "неуспјех у рјешавању ове протестне ноте може довести Републику Српску у ситуацију да тражи суспензију или поништење (Дејтонског) споразума, самоопредјељење итд".

Иако смо свједоци да Народна скупштина Републике Српске, нажалост, пролиферује овакве и сличне документе (закључке, резолуције, декларације) које затим не поштује, односно нимало не држи до њих ни сам тај парламент, а ни остале институције власти у Републици Српској, ипак треба рећи да су претходно цитиране ријечи из тачке 11. темељ за нестанак Републике Српске.

Јер, ако би Српска суспендовала Дејтонски споразум или ако би, како је речено у тој тачки, "затражила његово поништење путем међународноправних механизама за мирно рјешавање спорова", то би сасвим извјесно био суицидни чин који би довео до гашења Републике Српске.

А овако економски слаба, сиромашна и депопулизована каква јесте, једном ријечју девастирана, Република Српска сигурно не би могла издржати и успротивити се нечему што би неизбјежно наступило као посљедица, уколико би њени неодговорни политичари на власти урадили оно што је написано у тачки 11. Протестне ноте од 22.5. ове године, то јест ако би суспендовали или затражили поништење Дејтонског споразума, а нарочито уколико би кренули у авантуру самоопредјељења што ни Србија не би подржала.

Било шта што би у неком од наведених праваца покушала да учини власт у Републици Српској био би чин њеног самоуништења.

Зато нико, заиста нико не треба да се поиграва оваквим стварима, јер ће тиме не само уништити Републику Српску него ће неизбјежно проузроковати и страдања људи.

У тачки 11. Протестне ноте Народне скупштине каже се још и да ће неуспјех у њеном рјешавању довести Републику Српску у ситуацију да тражи рјешење путем арбитраже, односно међународне парнице. Ту се превасходно мисли на арбитражу пред Сталним арбитражним судом.

Али, када износи овакве тврдње Народна скупштина као да заборавља кључну ствар, садржану у члану 1. Статута Сталног арбитражног суда, којим је прописано да тај суд може да суди само ако стране које су у спору, рецимо у спору око тога да ли се поштује или не поштује Дејтонски споразум, претходно постигну споразум да им о њиховом спору пресуди тај суд.

Другим ријечима, не може се покренути поступак пред Сталним арбитражним судом самостално, од стране Републике Српске, већ за то мора претходно да се постигне споразум између ње, на једној, те БиХ и Федерације БиХ на другој страни, који никада неће бити постигнут.

Такав споразум је цондитио сине qуа нон не само за приступ и одлучивање од стране Сталног арбитражног суда, већ и за одлучивање било које друге међународне арбитраже, односно међународног механизма за мирно рјешавање спорова.

Стога узимајући у обзир све претходно речено властима у Републици Српској никако не треба овакав авантуристички популизам, као ни предлагање споразумног раздруживања од којег такође нема ништа пошто ни тог раздруживања, баш као ни арбитражног рјешавања спора, не може бити без сагласности свих страна у Босни и Херцеговини.

Пише: Др Милан Благојевић Фото: НСРС