Карловачка богословија у сусрет јубилеју 230 година

Када год дође до обележавања некога јубилеја тада се са радошћу, ретко кад са сетом, окрећемо историји и постављамо себи питање где смо ми у односу на те и такве јубилеје. Јубилеји су згода и прилика да оживимо сећања на оне који су заборављени, на оне који су без разлога изостављани, на оне који су кроз свој живот у истом низу чували сећање на догађаје, људе, институције и преносили га ето и до нас.

Овако у сусрет великом јубилеју – 230 година Богословије у Сремским Карловцима говори њен данашњи ректор, професор Јован Милановић.

- Ипак, јубилеј једне установе каква је школа, а међу таквима и богословија више је од подсећања - каже ректор Милановић.

-Јубилеј је у исто време и знак да треба да се присетимо наших обавеза, наших дужности.

Шта може бити дужна једна школа и људи који раде, уче се и живе у њој? Дужни смо да обновимо завет учитељства, образовања и васпитања који представљају троједини кодекс нашег педагошког односа према нашој деци.

Учитељство обавезује оне који друге уче да свом својом снагом, свим својим умом и свом својом мишљу жртвујући се, целе себе предају деци.

Образовање представља други елеменат који ће сведочити да не постоји непотребно знање, да не постоји знање без праксе и да не постоји знање ради знања.

Васпитање пак, у потпуности запостављено и заборављено данас, треба да представља ту жељу да у врлини, истинском разумевању, све научено, спознато и откривено једни другима и једни ради других предајемо и преносимо – и старији млађима и млађи старијима.

Ту врсту завета су се трудили и оснивачи ове богословије да уграде, да удену у њен генетски просветни код. Да ли су увек успевали, сигурно да нису јер образовање је настава – наставља се и никада се не завршава.

Период од 230 година свакако, по његовим речима, „ сведочи о том настављању и трајању“.

- Карловачка Богословија – њена наследница Српска Православна Богословија Светог Арсенија јесте једна непрекинута нит старања Цркве Христове у Српскоме народу око разрастања и духовног изграђивања не напросто свештенослужитеља, већ пре свега људи који ће својом пастирском службом окупљати људе, помоћи да се пали подигну, да се горди смире, а да сви заједно досегну Царство Божије.

Има оних који бавећи се историјом, инсистирају на чињеници да је Богословија у Карловцима била у различитим историјским фазама различито и организована и да самим тим не можемо говорити о јединственој школи.

То би заиста било сасвим тачно када бисмо  занемарили историјске и архивске податке, када бисмо изгубили из вида чињеницу да је у свако време и после „пауза“, остајао професорски колегијум исти или сличан оном претходном.

С тим у вези, можемо и треба говорити о периодима Карловачке Богословије који су остали оквири унутар који је сачувана одређена специфичност али и истакнута спремност да школа даље напредује -прича ректор Богословије.

Наводећи периоде делања ове угледне и важне установе за наш род, православље и васколико хришћанство, ректор указује да је Клирикално училиште почело   да ради 1/14. фебруара 1794. у Карловцима захваљујући митрополиту Стефану Стратимировићу.

Смештено је у згради Нормалне школе, а први управитељ и професор био је протосинђел Петар Јовановић Видак. Неколико година касније, захваљујући, такође, митрополитовом ангажовању, отворено је Благодјејаније у коме су сиромашни ученици Клирикалне школе и Гимназије бесплатно добијали храну (1797).

Школска година одвијала се од почетка новембра до краја августа. У почетку је школовање трајало две године, да би од школске 1825/26. било продужено на три године.

Рад школе у овом периоду прекинут је неколико пута: због куге (1795/96), због револуционарних дешавања (1848/49) и ради њене реорганизације (1872-1875). Битно је ово истаћи да би се јасно видело да је богословско образовање било константа у малим убавим Сремским Карловцима.

И тада се, како о томе сведочи велики архимандрит Иларион Руварац, непрестано размишљало о даљем усавршавању и напредовању богословског училишта које је довело до следеће, и свакако, најважније етапе, везано за живот и рад Карловачке богословије.

Треба истаћи да су свети заштитници богословије у првом периоду, до 1820. године била Света три Јераха, да би након тога као своје заштитнике училиште празновало Свете браћу Кирила и Методија.

Након издавања Краљевског рескрипта 1868. године, приступило се реформи Богословије. Реформисана школа почиње са радом школске 1875/76. године, када је отворен први разред. У Богословију су примани свршени гимназијалци са положеним испитом зрелости, међутим у почетку тај услов је испуњавао мали број кандидата.

Сваке следеће године отваран је по један разред, да би школске 1878/79. био отворен и четврти, завршни разред Карловачке богословије. Ученици су поред редовне наставе, били у обавези да сваког дана одлазе у цркву на јутрење, а недељом и празником на Литургију. Школска година почињала је 28. августа и трајала је 10 месеци. Први статут Православног српског богословског училишта донет је 1897. а следећи 1906. године

Школске 1891/92. године Богословија је усељена у нову зграду (део зграде данашње гимназије), задужбину браће Анђелића – патријарха Германа и проте Стевана. Трудом и залагањем Патријарха Георгија Бранковића 1903. године за потребе Богословије изграђена је и зграда Богословског семинара. 

Током Првог светског рата школа није радила, обновљена је на кратко 1917/18. само за ученике завршне године. Заштитник Богословије у то време, како је и Штатутом, посебно писаним истакнуто, био је Свети Сава, док је као сећање и знак на старе светитеље заштитнике Богословски Семинар празновао Свете браћу Кирила и Методија. 

Након Првог светског рата наставља се са богословским образовањем у Сремским Карловцима- наводи ректор Богословије.

-Тада се у зграду Богословског семинара сели управа Богословије Светога Саве из Београда која је током рата остала без своје зграде. Након реформи које су се десиле у току тридесетих година ХХ века, ова Богословија је постала модел чак и данашњим богословијама, јер по своме опсегу и начину рада није више личила ни на ранију Карловачку Богословију али ни на Београдску из предратног периода.

Та Богословија Светога Саве ће радити до почетка Другог светског рата, а захваљујући делу професорског кадра имаће и „ратне“ испоставе и то у Новом Саду, љубављу и залагањем Светог Иринеја епископа бачког, и у Нишу залагањем професора Карловачке богословије. Свети заштитник Богословије у то време био је, као и у претходном периоду Свети отац Сава.  

Карловачка богословија. Иначе, обновљена је 1964. као одсек Богословије Светог Саве у Београду и тада је усељена у зграду Народно-црквених фондова, где и данас ради. Три године касније 1967. године, проглашена је, одлуком Светог архијерејског Сабора, за самосталну просветну установу под називом Богословија Светог Арсенија Сремца ког празнује као свога небеског заштитника.

- Ове године на празник Светог Арсенија почели смо обележавање великог јубилеја наглашава наш саговорник.

- Драги гост на почетку овог нашег јубилеја био је Митрополит тетовско-гостиварски господин Јосиф из Македонске православне цркве, који је заједно са нашим домаћим Епископом и нашим старатељем господином Василијем испратио и узвеличао почетак овог великог јубилејског славља. У сусрет овом јубилеју ће у току идуће године бити организовани концерти, научни скуп, предавања, а све са циљем да се присетимо и споменемо своје учитеље који су нас учили Јеванђељу (ср. Јевр. 3,17).

Пут Карловачке Богословије, истиче ректор Милановић, је био „посут некада цвећем, некада трњем, као уосталом и пут нашег целокупног народа“

Карловачка Богословија представља прву организовану богословску школу у нас, другу у православном свету, после Кијевске духовне академије, а прву на просторима Западне Европе поносно наводи челни човек древне и славне школе под окриљем Српске православне цркве.

- Она је чувала и чува предање које су преносили њени професори, планови и програми, а које су на себи својствен начин чували управо њени ђаци. У склопу обележавања јубилеја формирани су и употпуњавани спискови ђака, професора, прислужитеља и радника.

Дуга је то историја, а чини се, спискови још дужи. Тако је у Карловачкој Богословији од њеног оснивања до данас у школске клупе село, а школу  завршило преко 3300 ученика.

За њеним катедрама је предавало преко 500 професора, а исто толико је било и прислужитеља и особља. Пуно је записа, сећања, цртица и дописа настало везано за богословију у Карловцима.

Да су сви ови текстови били увек добри и позитивним тешко је рећи, а било би и неправедно и непотребно. Ипак, једно је сигурно, ова школа никога од ректора, професора и ђака до радника, прислужитеља, и свих људи који су на било који начин део ње, никада није остављала равнодушним.

Идући за својом мисијом и позивом коју је кроз уста апостола Господ оставио Цркви, она се бори да остане на путу служења.

Да је лако, није. Да ли је икада било и да ли ће бити? Свакако! Када се испуни и последње слово Јеванђеља Христовог - поручује ректор школе слављенице.

Честитајући надолазећи јубилеј, каже ректор, упућује поздрав за све све претходне ректоре, професоре, ученике, прислужитеље и трудбенике и поздравља као и садашње и будуће и желим да траје ова школа докле год буде Богу служила и роду дуг дужила! 

(БН)