"Дјеци након смрти треба оставити само дугове и погребне трошкове"

Чувена књижевница Ведрана Рудан често коментарише актуелна дешавања, а својим изјавама често привлачи велику пажњу.

Магазин 30.01.2024 | 18:59

Ведрана Рудан је сада у својој новој колумни на Рудан.инфо говорила о дјеци и несвакидашњим ставом изазвала бројне реакције, а преносимо је у цјелости.

– Мој пољски преводилац Грегор испричао ми је феноменалну анегдоту. Он и жена изненада су добили двије карте за позоришну представу коју су свакако жељели видјети. Имали су малог сина, њихова тета чуварица је срећом била код куће. Затражили су од ње да ускочи.

Рекла им је да може али да неће јер похађа курс. “Курс, какав курс?”, питао је Грегор. Пољска је у то вријеме ушла у Европу. “Курс организује једна европска организација, сви који га полазимо морамо научити како рећи НЕ. Могу чувати маленога али нећу.

Грегор је био у шоку, нису отишли у позориште. Ја сам тада први пут сконтала да је највећи изазов свакоме од нас како у животу без оклијевања рећи НЕ. Од мога разговора с Грегором прошло је двадесетак година.

Додуше, није лако отворено говорити о изгубљеним биткама. Кад смо већ код НЕ ту је ријеч најтеже изговорити у правцу меса нашег меса. С једне стране смо ми, уморни од живота, неки од нас на одласку, с друге стране су вампири у пуној снази. Ми њих волимо, или мислимо да их волимо или смо повјеровали онима који су нам рекли да је једина нераскидива веза она између наших крвопија и нас.

А они… Пријатељ је своју кућу поклонио кћерки, била је трудна, муж студент, она студенткиња у тридесет и другој, ако ти неће помоћи отац, ко ће? Дјевојка се удала и уселила, мој пријатељ је уселио у подстанарски стан од тридесет квадрата, старцу у педесет и деветој мало треба, бивша жена живи у другој држави.

Пријатељ је срећан човјек. Смије чувати унучицу, смије је водити у вртић, смије је водити из вртића, смије с њом у својој гарсонијери проводити сваки викенд јер његова дјеца, сад већ на прагу четрдесете, студирају”, повремено чак и нешто раде. Кад пријатељ плати најам, режије и пасју храну за своју Лулу мало му остане за преживљавање. То скрива од дјеце” тако да од своје деведесетогодишње мајке посуђује лову да би могао хранити унучицу. Додуше, Лоле ће се морати одрећи јер се станари буне. Лола лаје, зидови су танки, пријатељ тражи добре руке у које ће увалити своју љубимицу, никако да их нађе.

Сви његови вршњаци који имају унучад траже добре руке за своје љубимце јер не можеш хранити и њих и унучад.

Пријатељица, заједно смо ишле у осмогодишњу школу, на прагу је седамдесет и пете. Ради у Италији. Срећом, рекла ми је јуче, здравље ме служи, чувам оног старца већ двадесет година, ако умре дјеца ће ми цркнути од глади.” Њена дјеца су на прагу педесете али живот је тежак, живот је скуп, дјеца дјеце траже своје. Зато су нону наговорили да свој стан изнајми. Кад од Италијана добије слободан викенд спава на каучу код дјеце у дневном боравку. Знам да им сметам али ми то никад нису рекли.”

Комшиница је већ три недјеље у дому. Дом је смрдљива рупа, уски ходници закрчени су колицима у којима сједи усрана старчад која појма нема гдје је. Шездесетосмогодишња сусједа у пуној снази спава у соби с непокретном женом која урла читаву ноћ. Своју је кућу дала сину, јадно педесетогодишње дијете не може са троје дјеце бити подстанар.

Срећом, договорила се с власником дома па сваког дана аутобусом иде у град и чисти станове да би могла плаћати дом. “Важно ми је да су они на сигурном и да их нико не може избацити из куће.”

Јуче је код мене био унук Крешо. Отворио је фрижидер: “Нона, нема коле, ти знаш да ја пијем само колу!” Ко те јебе”, рекла сам испуњена њежношћу и љубављу. Нона”, сјео је на кауч и дигао ноге на фотељу, ви имате и кућу и врт и мачке, а ми живимо у оној рупи, вас сте двоје, а нас има…” Реци тати да се гони у ку.ац!”

Давно сам написала да дјеци након смрти треба оставити дугове и погребне трошкове. Нико ме не слуша. Ни ја саму себе нисам слушала. У посљедње вријеме гледам око себе и полако, никад није касно, учим, учим, учим…

(Српскаинфо) Фото: СНЕЖАНА КРСТИЋ/РИНГИЕР