ИФИМЕС: Избори у Србији најважнији од 2012. године - Покушај да тајкуни поново завладају Србијом?

Ванредни парламентарни избори у Србији, ванредни избори за Скупштину АП Војводина и ванредни локални избори за главни град Београд и још 65 локалних самоуправа одржат ће се 17.децембра 2023. Према оцјенама аналитичара ради се о најважнијим изборима од 2012.године.

Србија 10.12.2023 | 15:50

На парламентарним изборима, према пропорционалном систему, за Народну Скупштину Републике Србије, бира се 250 народних посланика. Право гласа има 6.500.165 регистрираних бирача на више од 8.300 бирачких мјеста. 

На ванредним изборима за Народну Скупштину Републике Србије учествује 18 изборних листи. Фаворит избора је изборна листа окупљена око владајуће Српске напредне странка (СНС), која наступа под слоганом „Александар Вучић - Србија не смије да стане“. Опозициони политички блок предводи изборна листа „Србија против насиља“.

Очекује се да Социјалистичка партија Србије (СПС) остане парламентарна странка. Политичке странке мањинских заједница имаће своје посланике у Парламенту, јер за њих не важи „природни праг“ од 3%. Још неколико изборних листи  има шансу за улазак у парламент због ниског изборног прага, који износи свега 3%, а то ће зависити од излазности на изборе.

Међународни институт ИФИМЕС недавно је објавио анализу о предизборним догађањима у Србији са насловом „Ванредни избори у Србији 2023: Одмјеравање утјецаја домаћег и страног фактора“.
 
Београд и Крагујевац у фокусу локалних избора

Локални избори представљају спецификум, јер се коалиције на локалном нивоу разликују од коалиција на државном нивоу. Највећу пажњу јавности привлаче избори за одборнике/це за Скупштину града Београда и града Крагујевца. 

Ипак, локални избори у главном граду Београду представљају тест и за власт и за опозицију, која покушава представити јавности, да има далеко већу подршку од стварне.

Опозиције се окупила око једног немилог догађаја, а то је трагично убиство ученика у Основној школи „Владислав Рибникар“ у Београду 3.маја 2023.године. Насиље као друштвена појава није карактеристично само за Србију, него се ради о глобалној појави. Такође земље региона сусрећу се са различитим облицима насиља у друштву и Србија по том питање није изузетак.

Дио опозиционих странака покушава искористити тај момент да би дошле на власт што у јавности није прихваћено са одобравањем, јер се једна трагедија покушава (зло)употријебити у политичке сврхе односно за покушај освајања власти.

Избори за град Београд, као административни, политички и културни центар Србије, посебно су важни, јер је Београд један од европских главних градова који се најбрже развија и постаје све атрактивнији за живот бројним странцима. Буџет града Београда за 2023.годину износи 190,9 милијарди динара (1,6 милијарди еура), док је буџет АП Војводине износи 108,7 милијарди динара (929 милиона еура). Дакле, Београд има на располагању скоро дупло више новца него Аутономна покрајина Војводина. 

На локалним изборима у Београду грађани бирају 110 одборника за Скупштину града. Листа СНС-а за изборе у Београду носи име по предсједнику државе и доскорашњем предсједнику СНС-а, који не учествује на изборима, „Александар Вучић – Београд не смије да стане“.

Извршну власт у Београду спроводи градоначелник, а мандат му траје четири године. Он се не бира непосредно на изборима, већ га изгласавају одборници. Ко освоји већину у Скупштини града предлаже свог кандидата. Тај кандидат мора да буде на изборној листи, дакле из редова изабраних одборника/ца.

Аналитичари сматрају, да ће се на локалним изборима у Београду на којима учествује 14 листи одвијати тијесна утакмица између владајуће Српске напредне странке односно изборне листе „Александар Вучић – Београд не смије да стане“ и опозиционих странака предвођених изборном листом „Србија против насиља“. 
 
Утопијски приступ опозиције

Идеолошки разнородна политичка опозиција у Србији нема одговарајуће синергије и углавном је под утјецајима различитих центара моћи и/или је експонент страних интереса и капитала, док већина опозиционих челника већ има своју политичку хисторију, често мијењање чланства у политичким странкама, а многи од њих имају хипотеку досадашњег политичког ангажмана. 

Начин дјеловања опозиције више подсјећа на рад невладиних организација него на дјеловање озбиљних политичких странака. 

Србија се налази под великим међународним притисцима да призна независност Косова. Предсједник Србије Александар Вучић (СНС) засада одолијева тим притисцима. 

Аналитичари сматрају, да један дио српске опозиције није свјестан тежине ситуације у којој се Србија налази и њеног положаја. Поједини опозициони челници популистичким изјавама и „утопијским“ приступом попут „Хајде да сваком човјеку после 17.децембра буде добро“ уствари само обмањују грађане, јер не нуде конкретна рјешења за проблеме и изазове са којима се Србија суочава, док један дио опозиције жели Србију видјети као чланицу НАТО-а и спремна је признати независност Косова и због тога ужива снажну подршку једног дијела западних држава.
 
Опасност од „милитаризације“ косовског питања

Ситуација на Косову не може се нормализирати ангажирањем специјалних јединица косовске полиције (РОСУ), већ се мора нормализирати кроз развој демократије и интегрирање мањинских заједница у косовско друштво,  да  би се осигурао мир и сигурност. Власти у Приштини користе приступ употребе силе што додатно ствара напетости и заоштрава ситуацију. 

Без имплементације Бриселског споразума из 2013.године и успјешног дијалога о нормализацији односа између званичног Београда и Приштине нема напретка. Амерички амбасадор у Србији Цхристопхер Хилл је изјавио: „Прије свега, оно што је на столу, наравно, није признање. Оно што јесте је нормализација. И ја мислим да ситуација мора да се нормализује. Људи на сјеверу Косова морају да се пробуде ујутро са знањем како ће њихов живот да изгледа. Мора да постоји могућност да људи путују гдје год да желе. Мора да постоји разумјеваније за сва ова питања“.

Аналитичари сматрају, да одлагање имплементације Бриселског споразума и формирања Заједнице српских општина (ЗСО), пријети реална опасност од „милитаризације“ и радикализације косовског питања, што би могло довести до отварања новог жаришта са ланчаним реакцијама у региону. Косово све више постаје сигурносно умјесто политичко питање. Инсистирање на признању Косова од стране званичног Београда пореди се са хипотетичком ситуацијом када би се од званичног Пекинга захтијевало признање Тајвана. 
 
У најтежој позицији Александар Вучић

Србија се успјешно репозиционирала и ребрендирала у регионалним и међународним односима захваљујући напорима и политиком предсједника Србије Александра Вучића, који је успио да Србију од објекта учини субјектом међународних односа што је видљиво кроз дијалог о нормализацији односа између званичног Београда и Приштине гдје је Вучић успио наметнути парадигму „не могу они добити све, а ми ништа“.

Србија је кључна земља за мир и стабилност на Балкану.

Предсједник Вучић је свјестан, да је потребно окончати дијалог о нормализацији односа између званичног Београда и Приштине како би Србија осигурала просперитет и извјесну будућност, а да је при томе најважнији задатак економски просперитет, развој државе и афирмација Србије у међународним оквирима те зауставити тренд исељавања становништва из Србије и ту Србија већ биљежи резултате. Евидентни су покушаји подривања Вучића и његове власти преко појединаца унутар Српске напредне странке (СНС) у спрези са страним фактором. 

Над Србијом и њеним предсједником Вучићем врши се интензиван међународни притисак да призна независност Косова и да усклади спољну политику Србије са ЕУ, а посебно се инсистира на увођењу санкција Русији.

Концепт спољне политике Србије темељи на четвероуглу ЕУ - САД – Кина  - Русија + Покрет Несврстаних.

ЕУ од Србије тражи да слиједи односно подреди своју спољну политику ЕУ, а да при томе заузврат нема никаквих гаранција када ће и да ли ће уопште постати чланица ЕУ. Потребно је радити на јачању и развијању повјерења између Србије и ЕУ при чему ЕУ треба показати више сензибилитета према Србији и њеној позицији те јасније намјере у вези будућег чланства у ЕУ.
 
Тајкуни у покушају да поново завладају Србијом

У Србији су до 2012.године кључну улогу имали тајкуни. Доласком Александра Вучића и Српске напредне странке изгубили су тај утјецај.

Према процјенама богатство само десетак највећих привредника (тајкуна) мјерило се милијардама еура. У 2009.години десет српских тајкуна у својим рукама држало чак око 30% БДП-а Србије, или скоро 10 милијарди евра. Један од њих Мирослав Мишковић на врхунцу своје моћи, 2008.године, заузео водећу позицију једног од најбогатијих бизнисмена на Балкану.

Тада су тајкуни напредовали, док је Србија назадовала. Тај тренд је промијењен од 2012.године.

Аналитичари сматрају, да један дио опозиционих политичких странака у Србији финансирају тајкуни, дио се финансира из иностраних центара моћи и на такав начин покушавају да поврате изгубљени утјецај и поновно завладају Србијом. На располагању имају знатна средства за тај подухват, а здружио их је заједнички интерес да сруше са власти Александра Вучића.
 
Најважнији избори од 2012.године

Потребно је осигурати законитост, регуларност, транспарентност изборног процеса и створити амбијент за провођење фер и поштених избора. Постоје наговјештаји, да ће будући изборни губитници оспорити резултате избора. Због тога је важно, да политички субјекти покажу висок степен политичке културе и одговорности и одрекну се насиља као средства.

Опозиција је највише приговора упутила на недовољну медијску заступљеност и контролу изборног процеса. Искуства су показала, да присутност у медијима није кључна за побједу на изборима. Најважније је понудити квалитетне политичне програме и кредибилне и компетентне кандидате, који уживају повјерење грађана.

Опозиција је поновно направила исту грешку због фокусирања политичке борбе искључиво персонално на Александра Вучића при томе не нудећи довољно квалитетне политичке програме и компетентне и некомпромитиране кандидате са којима могу увјерити грађане да им повјере свој глас.

Према истраживањима јавног мнијења увјерљиву предност на парламентарним изборима има листа Српске напредне странке „Александар Вучић – Србија не смије да  стане“. Водећа опозициона изборна листа је „Србија против насиља“. Због смањења изборног прага на 3% прилику, да освоје посланичке мандате у Народној Скупштини Републике Србије имају и мање политичке странке те странке мањинских заједница.

Очекује се, да излазност на изборима буде изнад 50% што ће дати већи демократски легитимитет будућим изабраним званичницима. Снажна и проактивна опозиција као коректив власти је дио је демократског амбијента што до сада није био случај у Србији. Важно да власт и опозиција када се ради о питањима од националног интереса заузму заједнички и јединствен став и да воде одговорну државну политику, наводи се у анализи Међународног института за блискоисточне и балканске студије из Љубљане (ИФИМЕС).

(БН) Фото: СНС