Савановић: Предсједничка клетва и шта нам она говори

Вјеровали или не, али са говорнице НСРС Предсједник Републике Српске бацио је клетву.

Аутор: Проф. др Александар Савановић

У маси тешко појмљивих БХ лудости свједочили смо једној баш гротескној: вјеровали или не али са говорнице НСРС Предсједник Републике Српске бацио је клетву на све оне који не подрже “вето” нашег члана БХ Предсједништва. 

Ово је морбидно само по себи, а још више чуди с обзиром на чињеницу да се подршка таквом вету до сада подразумијевала по аутоматизму. 

То нам говори важну ствар: владајући режим није више сигуран да може добити ширу подршку грађана и политичких актера чак и на стварима на којима је очито да треба бити подржан. И у праву је - то смо могли јасно видјети ових дана када су грађани изигнорисали позив на подршку Предсједнику због процесуирања за “непоштовање одлука Високог представника”, или по питању протеста “Граница постоји”. Упркос интензивним медијским припремама ти  протести су очито сведени на партијске активисте, а и то у врло скромном броју. Сцене са скупова “подршке” су баш отужне. 

То нам даље показује важну ствар: грађани Републике Српске не хају много нити за судбину Предсједника нити за границу. А то је баш забрињавајућа ствар: јер ако грађани не желе да бране своје институције онда су те институција осуђене на пропаст. Право питање гласи: зашто је то тако? Зашто грађани не осјете потребу да стану у одбрану свог Предсједника, већ напротив, све чешће чујемо злураде коментаре који као да једва чекају да га неко склони? Зашто власт није сигурна да ће добити подршку чак и на тако извјесној ствари као што је подршка вету у БХ Предсједништву? И најважније од свега: зашто грађани дјелују тако незаинтересовани за било шта што задеси Српску?

1.

Више је узрока за такав однос људи у овим ситуацијиама. Прво, реторика подјела коју константно проводи Додик очито га онемогућава да мобилише све људе у одбрану политика које заступа или институције коју обнаша. Не можете један дан етикетирати људе као издајнике, непријатеље Српске и српства, итд., а онда очекивати да стану иза вас. Не можете оспоравати права појединим групама, попут новинара, ЛГБТ активиста или синдиката, а онда очекивати да вас подрже кад је фрка. Не можете вријеђати опозицију а онда тражити консензус. 

Уопште, у Српској је инсталиран један полуатократскипартијско-лидерски режим у коме власт често не брани интересе свих грађана, већ само припадника режима. Логична посљедица је да се онда у критичним моментима не може ни добити подршка свих грађана Српске, већ само припадника режима и партије. Ако створите партијско-клијентелистичку државу онда можете рачунати само на партију и клијентелу. А и то само док можете бранити њихове интересе.  

2.

Други разлог је одсуство легитимитета оног ко апелује на људе да се ангажују у заштити институција и ингеренција Републике Српске. На примјер, ми се сви сјећамо понашања актуелне власти у аналогној ситуацији када је смјењиван Никола Поплашен - што је вјероватно највећа издаја у досадашњој историји Републике Српске. Или: позив на заштиту институција Републике Српске долази од оних који су велики дио овласти пренијели на БХ. На Скупштини је неко од посланика опозиције јако паметно подсјетио на имена оних посланика који су гласали за формирање и Суда и Тужилаштва БХ, а сада нам играју улогу првих патриота. Колико год ревизионистичка машинерија код Срба радила пуном паром људи ипак не заборављају такве ствари. 

3.

Трећи разлог је пракса обесмишљавања свих институција Републике, које су сведене на акаламационо тијело које проводи вољу једног човјека или политбироа странке.  Нажалост, многи људи у Републици Српској осјећају да би одбрана неке институције била истозначна са одбраном воље и интереса једног човјека или партијске елите, и стога не осјећају ни најмању емпатију за судбину истих. Проблем свих партијско-лидерских држава је да оне не могу мобилисати људе ван странке. То није тако видљиво у обичним временима, када је подршка партије довољна, али постаје очито у доба криза, када се тражи шири консензус. Зато су такве државе тако лако ломљиве и историја нам је више пута показала да се сруше као кула од карата на првом јачем вјетру. Просто је: ако приватизујете државу онда не можете очекивати од људи да се за ту државу ангажују – зашто би се неко други жртвовао за ваш приватни посјед? Многи нису разумјели упозорење да корупција и приватизација институција дугорочно угрожава опстанак Републике Српске. Сада све јасније можемо да видимо истинитост тог упозорења.  

4.

Четврти и најважнији разлог је свођење грађана на пуке поданике. Режим је годинама производио поданички менталитет гушећи сваку форму несагласности.  Сада то долази на наплату: поданицима је небитно “Ко” је владар – Додик, амбасаде или Шмит. Стара је политичка мудрост: “република тражи републиканце”. Нема републике без активног грађанства. Ако људе претворите у аморфну масу неспремну за било какав ангажман, онда имате управо то: аморфну масу без капацитета да дјелује. Као што не дјелују када власт РС-а напада новинаре, синдикате, ЛГБТ, НГО, када етикетира опозицију, “издајнике” итд, тако сада мирно и без реакације гледају како неко други напада ту исту власт. Ако дресирате људе да не реагују када институције власти газе права појединаца и мањинских група у Републици Српској, онда имате људе који неће реаговати ни када неко јачи гази те институције. Једино што можете је да у очајању бацате клетве – али сами сте криви за тај фатализам.

Неки наши ранији политичари знали су ту мудрост. У нашем народу мало је промовисана чињеница да је књигу “О слободи” Џона Стјуарта Мила, на српски језик превео нико други до краљ Петар И. Он је то објаснио потребом да људи у Србији, након вијековног ропства, престану бити поданици и постану грађани: “Ја не желим да будем краљ робова, већ краљ слободних људи.” 

Краљ је био довољно мудар да зна како се ослонац власти у тешким временима може добити само од слободних људи. Јер ти људи имају шта да бране: бранећи краља они бране своју слободу. Поданици ће наставити робовати – само ће се господар промијенити. Нажалост, све је мање људи у Републици Српској који осјећају да бранећи институције Републике (рачунајући и ону Предсједника или члана Предсједништва) бране своју слободу. Напротив – све више људи управо те институције види као извор своје неслободе.  

(Бука)