Ово је љубавна прича Ајше и Милоша из Бијељине

Милош и ја смо се вјенчали прије 3 године. Наш заједнички живот је испуњен разним изазовима али уз праву љубав све је могуће постићи и сваки изазов смо ријешили без проблема.

Република Српска 25.09.2023 | 14:48

Зовем се Ајша и из Бијељине сам. Моји су сви рођени Бијељинци а једино сам ја рођена у Њемачкој јер сам 1999. године рођена у избјеглиштву. Имали смо ту срећу да нам је комшија Србин помогао да изађемо из Бијељине почетком рата и Богу хвала сви смо преживјели.

С почетка двијехиљадитих вратили смо се одакле смо отишли почетком рата. Није нам било лако на почетку али инсан свашта преживи и људи су преживљавали разне недаће па се и не жалим толико. Но добро, да не дужим о томе превише.

Без обзира на све, никад нисам учена да мрзим. Мржња разара душу а и тијело. Живим и радим у Бијељини и не жалим се. Ту су ми моји, ту су пријатељи, ту су ми успомене. Често људи кажу Бијељина није као некада. Па који град у Босни јесте као некада?

Да богдо постоји бар један такав, али нема. Сви смо разорени и духовно и ментално, само је неко мање а неко више. Ово је просто моје мишљење и свиђало се некоме то или не, то је тако.

У слободно вријеме пјевам. Мој бабо Екрем изванредно пјева али се никад није окушао у том позиву. Волио је бабо прије запјевати у кафани али не за микрофоном него за столом, с друштвом.

Прије је био велики мераклија али данас га је здравље издало па се све рјеђе накани и за своју душу да запјева, камоли за другог. Често сам говорила да је штета што такав таленат није освојио свијет. Права је штета да такав таленат једног дана у гроб однесе своје златне гласне жице а такав глас је могао много емоција да пробуди, много суза пролије, много среће да донесе. Све зависи како се ко осјети у том тренутку.

Некад и сама заплачем због тога, али шта ћу, сам је тако одабрао. Сјећам се да је причао да га је Шефик Ибрахимовић, Златанов отац, убјеђивао да почне професионално да пјева, али ништа од тога није било.

Једне сам прилике гостовала на БН телевизији, још 2014. године. Отпјевала сам једну ауторску пјесму у једној музичкој емисији. Са ове перспективе гледано, мене је помало блам тог наступа али бабо ми је рекао да сам ја као тадашња петнаестогодишњакиња урадила нешто што многи не би. Сама написала пјесму, сама ју отпјевала и довољно “луда” била да се усудим изаћи на ТВ.

“Ти ниси цурица која треба нечега стиди, ти си цурица која је тим наступом одлучила да освоји свијет, како год ти то тумачила. Мало је рећи колико смо поносни на тебе”, говорио ми је отац а мајка потврђивала.

Убиједи мене раја да пјевам у једној кафаници. Био је петак вече. “Хајде, хајде, хајде” и ја стварно пристанем. Договори друштво мени посао с газдом да пјевам и би тако.

Наравно, пустили су му прво мој наступ када сам пјевала на БН телевизији и газди се допадне. Дође та вече. Пола сата прије наступа мене трема пуца ијуууу. Мислила сам да ћу цркнути. Направила сам списак од неких тридесетак пјесама.

Почела сам да пјевам и држала сам темпо и атмосферу. У једном тренутку сам запјевала од Вики Миљковић – Хајде води ме одавде. Долази дио пјесме који сам пјевала “Негде киша среће пада, негде изван овог града, зато руке пружи мени и пођимо загрљени…” у том тренутку један момак показује рукама “хајмо”, гестикулира грљење и показује руком као да идемо. Лијеп као из снова а ја пјевам.

Одвлачио ми је пажњу а ја као да ме неки шејтан тјера да опет погледам у њега. Плашила сам се да ћу се погубити и заборавити текст. Ма не да ми ђаво мира. Гледам поново у њега а он својим очима мене осваја и шармира.

Завршила сам пјесму и морала сам направити кратку паузу а колега из оркестра који ме је пратио почео је да пјева пар пјесама. Запалила сам цигарету и узела редбулл, да бих имала снаге наставити пјевати, прилази тај момак, пружа ми руку и представља ми се да је Милош. Питала сам га шта жели и одакле је.

Одговорио ми је да је из Бијељине и да велику жељу има да се упознамо, на шта сам се ја задовољно насмијала и рекла да сам такође Бијељинка а он је изразио одушевљење.

“Ајша, прелијепо пјеваш, прелијепо изгледаш. Та твоја црна коса и витка линија не могу ниједног мушкарца оставити равнодушним. Дозволи ми да те упитам да се упознамо, јер ако је твоја физичка љепота пропорционална унутрашњој ја бих био луд да ти се не јавим и не замолим за кафу.”

Гледам га, лијеп а како видим и начитан у први мах, па хајде, што не бих с њим попила пиће. Није ни први а вјероватно ни посљедњи.

“Па обзиром на то да си јако уљудан, културан и рјечит, немам проблем да се видимо и попијемо пиће”, рекох му и додах: “Види, слободна сам тек у недјељу око 16:00х, па можемо се негдје наћи”.

Дала сам му инстаграм. Инсистирао је да му на његовом телефону лично својом руком упишем налог и да ме запрати. Урадила сам то. Ја се правим нешто важна, ко фол букирана сам, заузета и као не могу до недјеље а буквално сам сутрадан могла, било кад. И јако ми је пријало што ми се јавио. Рекла сам му прихватићу га кад стигнем а ја једва чекам да га прихватим.

Завршио се наступ. Отишла сам кући, истуширала сам се. Пред спавање улазим на инстаграм, видим његов захтјев. Правим се важна, кулирам а пуцам од муке. И тако гледам у захтјев, гледам, гледам… Издржала сам до недјеље да га не прихватим.

Није био напоран у ДМ-у, што ми је и океј и није океј. Али то што је мени и океј и није океј је само продукт емоција које су ми се помијешале а добро, женско сам, волим некад да компликујем сама себи, признајем.

Захтјев сам, као што рекох, прихватила у недјељу, негдје око 11:00 х. Већ око 13:00 х стиже порука с питањем гдје се видимо у 16:00х. И тако ја глумим неку вокалну умјетницу (можеш мислити каква сам умјетница а имам само један наступ у кафани) а срце ми игра од среће што ћемо се наћи. Договоримо се да се нађемо у једном кафићу у строгом центру града – Омцаффе.

Тако је и било. Налазимо се. Ја се средила као да на бал идем у црној, шљаштећој хаљини и равном косом а вала је и он био с лијепом кошуљицом, панталонама на пеглу а ципеле се сијају. Као да смо пар који иде на свадбу а не на обично пиће гдје се тек други пут видимо. Мада, помисао на пар ми се јако свиђала а на крају остварила.

Водили смо јако квалитетан разговор. Навела сам му, поред осталог, да сам широких схватања и да ме националне и вјерске одреднице не занимају у смислу да ћу некога због тога мање или више вољети или поштовати.

Моја је парола да људе гледам по људскости а не по неким наметнутим подјелама. Што је најбоље у свему, такав је и он. Он је иначе 1995. годиште, али ми је нагласио да је рођен у децембру, када је завршен рат, те скренуо пажњу на то да смо и он и ја рођени након рата и да то што су неки у наше име одлучивали нема везе са нама јер нас двоје смо дјеца мира. Ја сам се топила и не могу да вјерујем шта чујем…

И тако, док смо пили вино, музика се савршено уклапала у амбијент и расположење које је обострано. У једном тренутку од узбуђења се полијем вином, срећом нисам пуно. Устаје џентлменски, клекну и извадивши марамицу из џепа, као прави каваљер, ми обриса руку коју сам полила.

Брисао је све спорије а све више ме је гледао у очи а ја горим! Склонио је марамицу и помиловао ми руку, док сам му очима давала знак да слободно може наставити.

Наставио је још неких 10 с, да буде сигуран да је обрисао вино са моје шаке и као сваки каваљер пољубио ми руку. Знала сам!!! У том тренутку сам знала да је он тај, нема даље. Када смо завршили разговор и упознавање, питао ме је у ком правцу идем, на шта сам одговорила да ћу звати оца да дође по мене, јер ме је и довукао он, да не ходам кроз пола Бијељине тако сређена и у хаљини.

Понудио ми је да ме одвезе, на шта сам уз благо опирање пристала јер је рекао да инсистира и да не цимам оца. Пристала сам! Сјела сам у ауто, одвезао ме је до куће. Како вријеме брзо прође, већ је било око 19:00х, полумрак, хладно вријеме. Пружио ми је руку, захвалио ми се што сам дошла и испоштовала га и кренуо да ме пољуби у образ а ја… а ја… ја онако сва избезумљена га случајно пољубим на саму ивицу усне, на шта сам се брзо тргла и рекла му да опрости, лажући да сам уморна, да нисам баш најбоље сконцентрисана, на шта је он остао у положају с кога сам се ја одвојила кад сам га пољубила.

Чекао је, чекао, лагано се смијао и тек благо главом потврдно ми нешто дао до знања. Јасно ми је било шта! “Обзиром да си рекла да си случајно погријешила с пољупцем, дајем ти прилику да се исправиш. Чекам.

Ако желиш, наравно”, рекао је. Насмијала сам се срамежљиво, подигла главу и пољубила… његове усне. Пољубац је трајао пар секунди а мени као да је вјечност. Уживала сам у свакој милисекунди пољупца. “Грешка је исправљена, тачно онако како треба”, рекао је Милош и поручио да ћемо се чути. Дошла сам кући. Летим! Нонстоп сам мислила на нас, на пољубац, на вријеме проведено у кафићу. Као цурица, која доживи први пољубац са својом симпатијом.

Видјела сам се с Милошем још који пут и то је било то. Знали смо да смо једно за друго. Али, признајем, плашила сам се мало рећи својима. Знам да нису националисти, не мрзе никога, али опет, шта знам… Сјећам се када сам одлучила да кажем својим родитељима како сам доживјела страх од неприхватања.

Милош је дефинитивно тај, кога сам цијели живот чекала, али како ће то моји да прихвате? Ма ништа, нема чекања. Нека буде како буде. Сједимо тако једне недјеље, гледамо недјељно поподне и одлучим да им кажем.

“Бабо, мајко, овај… имам момка.”

Бабо: “Стварно? Је ли наш?” То питање ме је пресјекло и унапријед дотукло. Већ ми се желудац почео окретати…

“Па сад не знам на шта мислиш (правим се луда а убијеђена сам била да мисли на нацију)… Милош се зове.”

Бабо: “Па питам је ли наш?”

Збуњено упитах: “Па не знам да ли је или није, али мени се јако свиђа.”

Бабо: “Питам је ли из Бијељине, наш?”

“Да, да, Бијељинац.”

Бабо: “Па то те питам, мила. Значи наш је. Је ли га баш волиш? Како сте се упознали?”

Објасним.

Бабо: “С наше стране неће бити проблема, види ситуацију с његове.”

“Не брини бабо, ни с његове нема проблема.”

Бабо: “Ако си ти с њим сретна, ми смо још више. Ако буде проблема неких, идите одавде и не ризикујте ни секунде”.

Пришла сам, загрлила и њега и мајку и нисам могла да одолим а да не заплачем.

Данас сам поносна Милошева супруга.

(Дешавања у Бијељини)