Власт Реублике Српске омогућила праћење и прислушкивање новинара

– Након ступања на снагу измјена Кривичног законика Републике Српске, изговорена ријеч је након 20 година направила пуни круг и опет постала кривично дјело, а новинари, као њени главни браниоци, поново ће бити изложени стандардним, али и посебним истражним мјерама и радњама који уобичајено стоје на располагању за доказивање неког кривичног дјела.

Република Српска 15.09.2023 | 15:49

Истражне радње често подразумијевају дозволу полицији за праћење починиоца, прислушкивање телефонских разговора, претресе кућа, станова и канцеларија, запљену телефона, рачунара и друге опреме.

Осим ових радњи, истражним органима по захтјеву тужилаштава и по налогу суда постаће доступне и мјере одређивања притвора, одузимања пасоша, забране комуникације са одређеним особама, као и обављања дјелатности.

Саговорници портала ЦАПИТАЛ слажу се да смо овим измјенама дотакли дно у банализацији кривичних закона, а да се само чека ко ће постати његова прва жртва која ће постатати огледни примјерак примјене у пракси.

Бивши директор Агенције за истраге и заштиту БиХ (СИПА БиХ) Перица Станић рекао је за ЦАПИТАЛ да никако не може да прихвати криминализацију клевете и повратак на одавно превазиђене одредбе.

Ово посебно у нашем систему у којем су и судови и тужилаштва под политичким утицајем, а од чијих наредби и процјена зависи како ће се и колико задирати у приватност и рад новинара.

“Ако за ово будемо трошили ресурсе судова, полиције и тужилаштава, онда смо стварно дотакли дно. Ово није тако озбиљно дјело да би се на њега примјењивале посебне истражне радње. Оне нису ни једноставне ни јефтине, а задиру у људска права, посебно мјера одређивања притвора и прислушкивања разговора“, каже Станић.

Истиче да смо се сада нашли у једној посебној контрадикторности – да новинар може бити прислушкиван и праћен, те да се на тај начин у стање апсурда доводи његова обавеза заштите извора информација.

Поткраћивање прстију новинара

“Вама се дозвољава да штитите избор, а онемогућује вам се то ако вас прате и прислушкују. И не само то. Због вашег посла, могу прислушкивати и ваш разговор са партнером, чланом породице или било који други, што представља задирање у приватност које се не би смјело допустити“, каже Станић.

Истиче да овај закон сигурно није намијењен за регулисање клевете међу грађанима, него искључиво као средство обуздавање новинарских слобода.

“Ово се сигурно односи само на вас новинаре зато што желе мало да вам “поткрате прсте”, да вам униште живце на врховима прстију. Прије свега, рачунало се на вас, на ЦАПИТАЛ, Буку, БН, не на Марка Марковића из Стричића“, каже Станић.

Елдин Карић, главни и одговорни уредник истраживачког портала Журнал каже да је на све ово упозоравао од првог дана, када је сазнао да се намјеравају доносити ове измјене. Портал Журнал који је због истраживачких и прича о високој корупцији врло често на мети, до сада је имао најмање 70 тужби, а само пар њих је и то првостепено пресуђено против њих.

“Рекао сам већ тада да је најгора ствар која се може десити је да тужилаштво наложи полицији да вам упадне у редакцију, одузме вам опрему, а вас у лисицама изведе. Они то имају право у склопу истражних радњи, а питање је само колико је неко спреман да вас у томе препадне и извргне некој срамоти. Никоме није једноставни, били ви у праву или не, да вас режимски медији сниме како вас изводе везаног и одводе на испитивање“, каже Карић и додаје да нико није отпоран на овакве поступке.

Подсјећа на покушај убиства Владимира Ковачевића 2018. године који је само пар дана касније у режимским медијима оквалификован као “страни плаћеник”, што је постала омиљена флоскула владајућих када оправдавају своје поступке и нападе на новинаре. Као други примјер наводи и упад полиције Републике Српске уз асистенцију МУП-а Кантона Сарајево у редакцију Клиx-а у афери “папак” гдје су претресли просторије и скинули податке са редакцијских рачунара.

“Ту нико није заштићен, а свако може бити подвргнут овим радњама. Не мораш ни знати да се спроводе док радиш свој посао. Ово нас тјера да размишљамо како уопште да комуницирамо са изворима да бисмо их заштитили, зато што ће људи почети да избјегавају разговор са нама. Многи страхују од проблема који би их могли снаћи. Чак и код новинара осјетим већу дозу резервисаности према послу због најављених притисака“, каже Карић.

Адвокатица из Бањалуке, Јована Кисин Загајац каже да су истражне радње све оне које су прописане Законом о кривичном поступку Републике Српске, али сматра да се она тешко може доказивати посебним истражним радњама.

“Клевета мора бити изговорена или написана, јавно или у кругу људи, што значи да мора имати елемент јавности, чуло се, видјело. Сад је питање у којем кругу људи, да ли је то скуп или у неком медију. Све је подложно кривичном гоњењу, али по мени то не захтијева посебне радње, само саслушање свједока и материјалним доказима“, каже Кисин Загајац.

Међутим, за њу, посебна истражна радња можда може да се спроводи само када је портал без импресума и када се не може лако утврдити ко стоји иза написаног текста.

Када би постојало повјерење у правосуђе, али га нема

“Када нема података ко стоји иза написаног, када нема ни новинара ни исказаног уредника, за анонимне објаве, онда би се могло приступити компјутерским системима да се утврди и дође ко је тај који је објавио тај материјал. Везује се за лични налог или уређај“, каже Кисин Загајац и додаје да је за новинаре најгоре што по подизању оптужнице против њих неће моћи да добију потврду о невођењу кривичног поступка, затим одређивање притвора, забрана изласка из државе и комуникације са одређеним особама.

Перица Бундало, некадашњи министар унутрашњих послова Републике Српске каже да људи који раде свој посао како треба, не би требало да страхују од истраге ако раде свој посао како треба. Међутим, то би подразумијевало да овај закон неће бити искоришћен против новинара који ради у складу са професионалним стандардима.

“Сматрам да треба уредити медијски простор и направити систем у којем се зна ко шта ради. Међутим, ово што је власт урадила и криминализовала клевету је баш претјерано. Неки медиј који се дрзнуо да без аргумената и доказа објави неистину, нека плати новчану казну, па нека му чак и забране рад. Али ово што су урадили је потпуно лоше рјешење“, каже Бундало.

Каже да су процесне радње дозвољене према свакоме против кога се води истрага, па и према новинарима, који долазе у исти режим као и неко ко се бави трговином наркотицима. Питање је само, сматра Бундало, да ли ће правосудни органи ићи према томе да сами себи натоваре посла бавећи се изговореном ријечју, умјесто злочинима и криминалом.

“Велико је питање како ће се правосудни органи поставити у спровођењу тог закона. Да ли ће се за сваку изговорену ријеч покретати поступци и да ли ће сами себи тако товарити више посла, те стварати атмосферу страха и аутоцензуре медија. Или ће правосудни органи имати одређену флексибилност и стварати нову атмосферу. Мислим да није требало ићи у кривични поступак, него на прави начин регулисати медијски простор и уозбиљити га“, каже Бундало.

Све би то било изводљиво, сугласан је Бундало, да представници власти и њихови званични и незванични медији (портали без импресума) нису главни генератори мржње и клевета у јавном простору.

“То је веома крупно питање, али морамо се запитати да ли је правосуђе независно или је под контролом, да ли ће имати исти приступ према онима који су на власти и уз власт и како ће се опходити према онима који нису. Наравно да наше правосуђе није независно и то је наш највећи проблем“, каже Бундало.

(Цапитал) Фото: Агенције