Како живи једна пензионерка са 1620 ЕУР у Њемачкој

Објаснила је и на шта највише троши

“Примам 1.050 евра своје пензије те дио од 70 одсто породичне пензије на покојног супруга, што износи 570 евра. С тих 1.620 евра, јако пазим како живим. Да сам подстанар, а станови су ту у мојој регији, ако хоћете имати спаваћу собу, од 600 до 800 евра, не бих опстала. Јер кад бих на тај износ платила режије и лијекове, била бих гладна. Сваки дан захваљујем Богу што смо супруг и ја, док је био жив, отплатили кућу”, рекла је пензионерка Хелга Милер у искреном разговору.

Објаснила је потом на што највише троши. “На спрату куће живи и син и строго дијелимо трошкове – сама не бих могла платити лож уље за гријање и топлу воду. То платимо само једном годишње, али је цифра огромна. Зато сваки мјесец на страну ставим 300 евра на име трошкова. Ту ми већ пензија падне на неких 1.300 евра. Упркос здравственом осигурању, сваки мјесец ме пет лијекова које узимам кошта око 120 евра, укључујући приправке за остеопорозу које плаћам без рецепта. Онда додам за остатак режија, а остало иде на скупу и прескупу храну, и изненадне трошкове који су ту живи ужас”, говори она.

Доплаћује слушни апарат и лијекове

Први је слушни апарат платила у цијелости и то 5.000 евра. “Тада је супруг још био жив и ми смо с двије пензије могли уштедјети за тако нешто. Ја то сама ни у лудилу не могу приуштити. Сада требам нови апарат, али боме више не идем приватно, носићу социјални, упркос томе што имам специфичан проблем са слухом јер не чује само одређене фреквенције, а то би ми ријешили једино јако скупи апаратићи. И овај социјални морам доплатити око 800 евра, дакле, да немам пар стотина евра са стране, требала бих скупљати мјесецима да то платим”, говори нам.

За њу с овом пензијом, за њемачке прилике, нема луксуза. “И на кући увијек нешто треба направити и поправити, и за то одвајам, ни син који је растављен и има једно дијете, не може све лако покривати. Мој луксуз је једном у три мјесеца отићи фризеру, једном у шест мјесеци из потребе педикеру. Једном у три мјесеца одем у ресторан с унуком Натали која живи у близини, не осјећам се добро ако она плати па или платим ја, или јој тај дан гурнем 50 или 100 евра, да има, млада је и треба јој и више него мени”, каже нам.

У ресторан ријетко, и то јефтинији

Ресторан, каже, помно бирају, не иде у оне скупље ама баш никад. “Ја немам 43 евра за платити не знам ја какав одлежани стеак, плус пиће. Нас двије, а понекад нам се прикључи и њен дечко, одемо у индијски, кинески или итајландски, који су мало јефтинији, више да се дружимо и не кувамо код куће, неголи због не знам ја каквих баканалија. Дакле, заборавите честе одласке њемачких пензионера у ресторане, па макар то биле пицерије. То мени уопште не пада на памет”, говори.

Како каже, још мање то пада на памет њеним познаницама које имају по 900 евра пензије. Зна једну, каже, која није радила, а по супругу добије – њене су ријечи – “пишљивих 650 евра”.

“С тим могу г… у Њемачкој обрисат, да не будем проста… Али некад јесам проста, јер сам већ и сама понекад уморна од толико претакања пензије из шупљег у празно. Свако мало искрсне трошак, никад мира. Прије, тамо осамдесетих, није било тако, гријање, струја, бензин, то није било тако скупо. Ни код доктора се ниси бојао отићи, сада не смијеш бити болестан јер те то докрајчи”, напомиње.

Ауто је у пензији луксуз

“Док још могу, возим, и то срећом јер живим у великом селу, али ми је дисконтни дућан три километра удаљен. Тако да засад имам и тај трошак аута. Многи се у пензији возе аутобусом који иде сваких 15 минута, то је јефтиније него регистрација, сервиси и осигурања за ауто, да не кажем како ми је тешко кад морам пружити евре за прескупи бензин. И ево, то на што још трошим су углавном храна и кућне потрепштине. У трговину идем једном до двапут седмично, купујем скоро све на акцији, али оставим на крају повећу своту у односу на износ пензије и других трошкова”, повјерава нам.

“Кувам и за сина, али како он има педесет година и воли појести добру шницлу, ја га морам замолити да месо плаћа сам. Тако ми он даје око 200 евра и то све оде на месо за њега. Месо је отишло горе не двапут, понеко је отишло и четири пута. Ни код нас вам, ето, цијене нису нормалне, а видим, нису ни код вас. Ја не могу вјеровати да ви живите с по 300, 400 или 500 евра у пензији. То је горе незамисливо”, објашњава госпођа Хелга.

(Мојевријеме.хр)