Најстарији брачни пар у Семберији слави 70 година брака

Упознали су се у возу између Добоја и Тузле. Завољели се. И у браку живе пуних 70 година. Скромни и весели. Ово је љубавна прича учитељице и професора из Бијељине. Радојка и Момчило Красавац дали су младим нараштајима задатак – да његују брак, воле посао који раде и живе за потомке.

Давне 1953. држали су се за руку исто као и сад. Истим тим рукама воде једно друго кроз живот, заједнички живот који траје седам деценија. 

Седамдесет година је прошло како Радмила и Момчило нису могли да одоле шарму једно другога. Од тада љубављу и разумијевањем исписују роман живота и рјешавају проблеме које им свакодневица  немилосрдно баца на пут. 

“Она је једно вријеме радила у свом мјесту, ја у другом, договорили смо се да се вјенчамо, отишли смо у мјесни уред са кумом и завршили посаао за сат времена. И тај сат времена траје и данас и у браку је основно да разумијемо једно друго, то је број један”, рекао је за БН ТВ Момчило.

Имају двоје дјеце, четворо унучади и деветоро праунучади. И сада живе складно, а за успјешан заједнички живот кажу, потребно је, осим љубави и пожртвовања, огроман рад, ред и дисциплина.

“Кад сам већ ушао у брак треба тај брак и да се одржи, ту је и породица, неке ствари морају и да се прогутају, не може се ништа рјешавати силом, договор је број један, да се договоримо како, зашто,  гдје и колико”, прича Момчило.

Супружници Красавац су читав свој радни вијек посветили школству. Радојка је била учитељица, а Момчило професор.

“Сада је образовање другачије, прије смо више пажње посвећивали науци”, каже Радмила која је видно лошијег здравственог стања. 

Момчило додаје да је васпитање у њихово доба било много другачије. 

“Ученик није смио послије осам сати увече да буде напољу. Више се поштовало и када упоредим оно вријеме са овим - ми смо према њима били зликовци колико смо тражили.”

Момчило је рођен у у Србији, а по директиви је од 1947. службовао у БиХ, прво у Грачаници, Шековићима, а касније у Учитељској школи у Бијељини. Ударнички је радио на обнови порушене земље, на прузи Шамац-Сарајево, тунелу Врандук, изградњи ауто-пута Братства и јединства, Новог Београда... 

Момчило је добитник више признања, плакета и захвалница, међу њима и Ордена рада. Управо је заједнички рад и труд ове супружнике зближио толико, како кажу, да су били тандем снова.

“У оно вријеме радило се прије и послије подне и кад дођемо кући да ли има ручка или нема и да схватимо да је таква ситуација, а не зашто нема, зашто ово зашто оно. Ја сам обично ишао у набавку, а она је припремала ручак или вечеру”, прича Момчило, а бака Радојка додаје:

“Кад завршим са послом у школи радила сам код куће. Ноћу сам хеклала”. 

И ако газе десету деценију живота, Красавци су још увијек на ногама. А оно што нас је посебно изненадило јесте башта. Башта коју 95-годишњи Момчило сам узгаја. И поноси се плодовима свог рада.

“Важно је да се човјек никада не предаје, ни у послу, ни у болести”, сагласни су ови супружници наводећи да је то рецепт за дуг живот. Истичу да човјек треба бити задовољан оним што има, а да “ти очи нису гладне за туђим”, наводи чика Момчило.

(БН)  Фото: БН