Ведрана Рудан о дјеци која са 40 година живе не грбачи родитеља

Нико реалније не прича о породици и деци, од Ведране Рудан, а овом приликом се бави темом деце која у позним годинама траже да их родитељи финансијски издржавају

Магазин 24.07.2023 | 07:35

Ведрана Рудан је позната као књижевница бритког језика која не крије какав је њен однос са децом и мужевима. Због тога, колумне које објављује популарне су у читавом региону.

Данас се сећамо њених речи објављених на страници Рудан.инфо, а везане су за одраслу децу која још увек живе на грбачи родитеља:

"Негде на нету налетела сам на ову реченицу - дете родитељима ништа не дугује. Написала ју је Лиса Понтиус, позната инфлуенсерка, жена има 33 године, многи читају њене објаве.

Свиђа ми се теза. Без икакве зајебанције, свиђа ми се. Ниједно дете, наравно кад престане бити дете, родитељима не дугује ништа. Дете је одрасла особа кад наврши осамнаест година. И баш би било лепо кад би родитељи одраслој особи могли рећи: „Бивше дете моје, не дугујеш ми ништа. Тамо су ти врата. Сретан пут!“

Сви или готово сви моји знанци, да себе воле и поштују, с великим би задовољством пристали на такав расплет односа са својом бившом децом. Не волимо се и не поштујемо се. Ми волимо децу, деца не воле нас. Зашто људи имају децу? Животиње смо, у нама чучи зов дивљине.

Кад смо ми маме први пут ставиле своју бебу на сисе нико нам није рекао да ће нам беба једном постати странац. Бивша беба ће у вртићу млатити остале бивше бебе, кренуће у школу и бити лош ђак, беба ће се уписати у средњу школу, колико коштају приватни часови сви знамо, неки на факултет. Шта сам оно рекла, кад дете наврши осамнаест, престаје бити дете. На факултет људи крећу у осамнаестој. Јесу ли перверзни родитељи који плаћају школовање деци која то нису? Или је то „нормално“?

Већина бивше деце ће се сложити да то јесте „нормално“. Њихово је објашњење увек исто, „нисам ја тражио, тражила, да се родим“. Ајмо се сложити, нормално је пунолетним људима плаћати факултет иако у многим земљама то „деца“ сама себи плаћају, јер родитељи бившој деци не дугују ништа.

Гледам људе око себе. Моје вршњаке и млађе. Сви имамо тридесетогодишњу или четрдесетогодишњу „децу“. Поклањамо им станове, куће, ауте, одећу, одећу за њихову децу, налазимо им посао. Кеш, кеш, кеш! Никад доста кеша. Неки родитељи пасу траву да би од деце измамили хвала. Никад "хвала" чути неће јер "деца родитељима не дугују ништа".

И не дугују. Ми родитељи, заслепљени безусловном љубављу која не граничи с перверзијом, она јесте перверзија, постајемо банкомат доживотно осуђен на избацивање новчаница. Шта ће нама телефонски позив? Чоколада? Осмех? Цвет? Загрљај?

Ми смо своје на овоме свету обавили. Изродили смо несхваћене генијалце који би били турбо успешни да живе у неком другом времену, да их не убија корпорацијски капитализам, да су завршили неки други факултет, да нису у депри, да од нас добију пет хиљада еура, ми смо дали само три, да нису деца разведених родитеља, да јесу деца разведених родитеља, да су деца покојних родитеља...

Кад „детету“ у четрдесетој исплатиш једну од рата кредита који му до смрти нећеш вратити, мораш имати на уму да „деца родитељима не дугују ништа“. Ових сам дана много размишљала о тој теми. Нешто се у мени дефинитивно преломило. Схватила сам да ме најзад, након толико година давања које се подразумевало иако је прослава „дететовог“ осамнаестог рођендана давно иза нас, уопште није брига хоће ли неко према мени бити пристојан или ми икад рећи хвала.

Просветлила ме теза да ми дете не дугује ништа. Јуче ме пријатељ насмејао. „Назвао сам сина, рекао ми је: „Стари, на састанку сам, назваћу те за пет минута. Већ петнаест дана чекам да ме назове.“ „Ахахахаха.“ „Теби је то смешно“, чудио се? „Смешно ми је, ја се више на та срања нећу палити.“ „Благо теби.“

Да, благо мени. Имам мужа, имам мачку, имам кућу, имам цвеће. Допиздело ми је борити се за „љубав“ четрдесетогодишњег детета до мог задњег еура. Што сам дала, дала сам. Наравно да сам погрешила кад након дувањау осамнаест свећица нисам рекла: “Тамо су ти врата“. Никад није касно. Добар је осећај показати врата и двадесет година касније.

Лакше се дише.

(Стил) Фото: Принтсцреен/Тањуг ТВ