“Како се империја ближе свом крају, њени закони постају све луђи” (Цицерон)

“Како се империја ближе свом крају, њени закони постају све луђи.” (Цицерон)

Пише: Александар Савановић, универзитетски професор

“Народна” скупштина Републике Српске, крунски симбол нашег посрнућа, с несмањеном досљедношћу наставља да трасира пут овог друштва у доба бешчашћа и мрака. Најновији, нажалост очито не и последњи, такав корак направљен је са тзв. “Законом о клевети”.

Све у овом случају је до те мјере погрешно и сулудо да се опире било каквом покушају рационализације. Ипак, оно што највише буди језу није сам закон; није чак ни дилетантизам и неписменост његових аутора; нити јалова опозиција неспособна да конзистентно проговори; нити ћутња контузованог народа и његових “интелектуалаца”. Већ немишљена лакоћа са којом су “народни” посланици изгласали ово сулудо рјешење. Лакоћа која не оставља мјеста илузијама и сумњи да ће било каква будућа замисао Вође, ма како морбидна била, бити усвојена безпоговорно и са слијепим усхићењем.

Политички очај овог пута се осјети и као лични очај. Човјек не мора бити Хегел да би видио отуђење сулуде моћи која ради нешто што је метафизички погрешно, несвјесна властите апсурдности. И масу индолентних људи којима је лакше да оду него да проговоре. “Република” Српска постаје све више слична Маркесовом изолованом селу Маконду, у коме нормална личност не може а да не види себе као пуковника Аурелијана Буендију, човјека који је “подигао 32 оружана устанка - и све их изгубио.” Или, још горе, на хипертрофирану државу “Либрију” из дистопијског филма Еqуилибријум, која прописује својим становницима не само шта смију рећи, већ и шта смију мислити, и како се могу сексати.

Као и у сваком тоталитарном режиму у његовом климаксу, отпор систему постаје унапријед осуђен на неуспјех, те стога ирационалан.Већ смо у некој од претходних колумни написали да највећи непријатељи и “издајници” Републике Српске нису ни “Запад”, ни СДА, ни НГО, ЛГБТ итд, већ они који од РС покушавају да направе аутократију, једнодимензионално и затворено друштво сјевернокорејског типа.

А да је најбољи начин одбране Републике њена демократизација, либерализација и стварање отвореног друштва. Аутократија и затварање ће угрозити, и можда у коначници и уништити Српску. Но све су то рационални аргументи, који у сукобу са ирационалном машинеријом режима немају шансе. Недостатак отпора лудим законима показује да су енергије одбране Републике исцрпљене и да их, изгледа, више ни нема.

Морални основ постојања Републике потрошио се у деценијама јефтиног популизма, непотизма, корупције, полтронства, демагогије и јефтиног србовања.

Резултат је јасан. Вријеме буке замјениће доба тишине. Мукле тишине за несагласне, и циркуске галаме сагласних који ће и даље, као аутохипнотисани папагаји притиснути на репеат, понављаљати оно што каже вођа.  

Али човјек може бити у праву и када ћути. У мрачном добу које слиједи најпаметније и јесте ћутати. Још паметније је, за оне који имају стомак за тако нешто, бити у редовима апологета режима. Историја нас учи да није паметно бити на нишану луде империје у времену њеног ропца, када је паљба неселективна а непријатељи се виде на сваком кораку – од Уједињених нација, преко “Запада” па до “невладинића” и ЛГБТ.

Прије рестаурације Француска Револуција склизнула је у “Терор”. У коме су хиљаде недужних масакриране. Не само од стране “народног” режима, већ и од хиљада анонимних грађана који су пожурили да у име “револуционарне правде” пријављују све оне који се нађу на путу њихове личне амбиције.

Долази нам доба метода из “Отац на службеном путу”. НКВД Тројки, пријављивача и цинкароша.

Можда су млади у праву и не треба очајавати. Како је недавно рекао један од мојих бољих и паметнијих еx студената: “Профа, исувише сте песимистични - живот у Гету може имати својих чари. Претварање Српске у Сјеверну Кореју можда ће бити сеxy.”

Нажалост, нама старијима, који су се нагледали разних политичких режима и разних первертирања политичке моћи, и њихових деструктивних посљедица по земљу и генерације, тешко је прихватити овај младалачки оптимизам и остати насмијан.

Тешко је избјећи песимистичку слутњу, заправо закључак, да ће Република, која је толико скупо плаћена, на крају атрофирати у тишини - сама од себе. Њени грађани постепено ће исцурити у сретније и слободније земље. У најбенигнијем сценарију.

(Бука) Фото: Бука