Алат за тензије: Додикове бајке о референдуму

Прије 13 година Република Српска је усвојила Закон о референдуму и грађанској иницијативи , а дан прије доношења тог закона Додик је изјавио да ће се референдум о томе да ли ће Република Српска бити у БиХ или изван ње “сигурно одржати једног дана”. Од тада је питање референдума Додику постало главно оруђе, којим непрекидно витла како би одбранио своју политичку позицију и држао БиХ у стању непрекидне кризе и слабљења њених институција.

Република Српска 07.07.2023 | 20:38

Немогуће је са сигурношћу рећи колико је пута Додик запријетио референдумом о сецесији Републике Српске од БиХ, разним поводима и на разне начине. Нема сумње, учинио је то више десетина пута, баш као што скоро да нема дана да јавну сцену не трује својим токсичним политичким наративима о негирању државе БиХ и њених институција.

Само у периоду од 2006. до 2015. године Додик је више од 30 пута најављивао различите референдуме и пријетио отцјепљењем Републике Српске. Наставио је то и након 2015. године, проширујући спектар на референдумско изјашњавање грађана о Суду и Тужилаштву БиХ, Дану Републике Српске, уласку БИХ у НАТО, доношење ентитетских закона којима ће се поново успоставити ентитетска војска, обавјештајна служба, ентитетска Управа за индиректно опорезивање…

ОД РЕФЕРЕНДУМА ДО АНКЕТЕ

Једини референдум који је Додик најавио и спровео, био је онај о 9. јануару као Дану Републике Српске. Тај референдум одржан је 25. септембра 2016. године, нимало случајно, пар дана прије локалних избора у БиХ.

„Република Српска јесте држава. Република Српска је у Дејтонски споразум и БиХ унијела у своју територију, имала је народ који је хтио ту републику, то су критеријуми за државу. То сам учио у школи. Шта фали Републици Српској, ништа", рекао је тада Додик, славодобитно проглашавајући са Пала да је референдум успио.

Да Република Српска није држава, како то тврди Додик, врло брзо показао је Уставни суд БиХ, који је резултате овог референдума прогласио неуставним, због чега они никада нису објављени у Службеном гласнику Републике Српске. Додик и власт у Републици Српској се нису усудили то да ураде, али јесу, и то врло брзо, „историјско изјашњавање грађана“ на референдуму о 9. јануару као Дану републике преименовали у анкету.

Не може се са сигурношћу рећи када је први пут Додик поменуо референдум о статусу Републике Српске, али је то посљедњи пут учинио 2. јула ове године, обраћајући се новинарима на Мраковици, гдје је обиљежена 81. годишњица Битке на Козари. Тада је саопштио и да неће поштовати посљедње одлуке Кристијана Шмита, који је поништио законе о непримјењивању одлука високог представника, као и Уставног суда на територији Републике Српске, без обзира што ће тако, у складу са најновијим проглашеним измјенама Кривичног закона БиХ, починити кривично дјело.

Додик је рекао да ће га због тога „вјероватно процесуирати у суду и тужилаштву“, истичући како је он „лукав“, па ће се у наредном периоду размотрити одлуке о забрани деловања СИПА-е, Тужилаштва и Суда БиХ на простору Републике Српске.

Своју готово једночасовну тираду на Козару, зачинио је причом о референдуму о самосталности Републике Српске.

„Уколико буде и даље притисака, вјерујемо да би до Нове године Република Српска могла да има референдум у ком ће се изјашњавати о најважнијим питањима њеног статуса и о томе на који начин ће се ићи даље“, поручио је Додик.

Од некадашњег либералног социјалдемократе Додик се преобразио у националисту, након што је 2006. године по други пут постао премијер Републике Српске. Процијенио је да свој политички рејтинг може градити једино ако преузме радикалну реторику СДС-а и ако заигра на карту рушења државе БиХ, што је неминовно водило конфликту са високим представницима и конфронтацији са дијелом међународне заједнице, али и непрестаној политичкој кризи у земљи.

БОЛНА ТАЧКА - ПРАВОСУЂЕ

Институционално је ка том циљу кренуо три године касније, 14. маја 2009. године, када је Народна скупштина Републике Српске усвојила је закључке, према којима ће се обуставити пренос надлежности са ентитета на државу и покренути процедуре поништења до тада, како су навели, 65  пренесених ентитетских овлаштења на државни ниво наметнутим одлукама високих представника. Тада је проблематизовано питање рада Високог судског и тужилачког савјета БиХ. Високи представник Валентин Инзко врло брзо је поништио ове закључке.

Додик је 2011. године предложио парламенту Републике Српске да усвоји "закључка о организовању обавезујућег референдума на којем ће се грађани Српске изјаснити о томе да ли су потребни овакав суд и тужилаштво БиХ".

„И то ће бити обавезујући референдум за Републику Српску, што ће са собом носити, наравно, и обавезу да сви они који тамо раде, уколико народ каже да је то непотребно и да не стоји подршка из Републике Српске, да сви из Републике Српске напусте те институције“, рекао је Додик 15. марта 2011. године.

Његов приједлог усвојен је у априлу те године, а Народна скупштина Републике Српске је расписала референдум о правосудним институцијама и наметнутим одлукама високог представника, који никада није одржан. Тадашњи високи представник Валентин Инзко дао је Додику рок од седам дана да повуче одлуку или ће у супротном искористити бонска овлаштења, поништити одлуку и наметнути санкције званичницима Републике Српске.

Међутим, умјесто Инзка дјеловала је тадашња висока представница ЕУ за спољну политику и безбједност ЕУ Кетрин Ештон, која је са Додиком 13. маја 2011. године у Бањалуци постигао договор - он ће одустати од референдума, а међународна заједница ће се позабавити "структурираним дијалогом о правосуђу" и размотрити притужбе власти Републике Српске на рад правосуђа на државном нивоу.

Био је то први велики компромис међународних представника са Додиком, који му је, показало је вријеме, дао вјетар у леђа да још јаче и бескрупулозније крене у рушење институција БиХ, чиме је наставио да земљу држи у сталној и тешкој политичкој кризи.

Суд и Тужилаштво БиХ и даље су Додику били трн у оку, јер се, с обзиром на разна дјела која је починио, могао наћи на оптуженичкој клупи, па је Народна скупштина Републике Српске по његовом налогу током 2015. године усвојила одлуку да се одржи референдум са питањем: „Подржавате ли неуставно и незаконито наметање закона од стране високог представника међународне заједнице, а посебно наметнути закон о Суду и Тужилаштву Босне и Херцеговине и примјену њихових одлука на територији Републике Српске?".

Ни тај референдум никада није спроведен, а двије године касније, у новембру 2017. године, Скупштина Републике Српске је суспендовала своју одлуку о референдуму о државном суду и тужилаштву, због, како је појашњено, непостојања општег политичког консензуса за његово спровођење. Заправо, опозиционе странке у Републици Српској су биле против тога, а Додик се није усудио да сам крене у ту политичку авантуру. Додик је политичар који је врло често налагао доношење одређених одлука, а онда их под притиском повлачио.

„Уколико у ’Службеном гласнику Републике Српске’ буде објављена одлука о одржавању референдума о Суду и Тужилаштву БиХ, владајућа већина ће сазвати сједницу Народне скупштине Републике Српске и суспендовати његово спровођење. Игра се једна тешка, стратешка и софистицирана игра, у којој народ мора да освоји референдум као своје трајно власништво“, рекао је тада Додик.

ЧЕКАЊЕ НА "БОЉА ВРЕМЕНА"

Питање „враћања надлежности“ Републике Српске или у супротном – референдум о самосталности, Додик је уградио у Декларацију СНСД-а, једногласно усвојену 25. априла 2015. године на Сабору те странке. У Декларацији је дат рок да се до 2017. године „врате овлашћења, које јој је одузео високи представник у БиХ“, а, ако се то не деси, „2018. године грађани Републике Српске ће гласати на обавезном референдуму за независност Републике Српске“.

„Порука Декларције усвојене на Сабору је - кршили сте наша права и узимали надлежности, али сада је вријеме слободе и изражавамо свој став. Наше право је да одлучујемо о својој судбини и ми га само користимо", рекао је тада Додик.

Рок из Декларације СНСД-а о референдуму о самосталности Републике Српске истекао је прије пет година, Додик није одржао ни тај референдум, чекајући, како је често истицао, „боља и повољнија времена“.

И након 2018. године референдум о самосталности или будућем статусу Републике Српске остао је његова мантра, па је на сједници ентитетског парламента 17. фебруара 2020. године, посвећеној „антиуставном дјеловању Уставног суда БиХ“, који је претходно поништио члан Закона о пољопривредном земљишту Републике Српске, којим је то земљиште у власништву ентитета, своје обраћање посланицима започео поздравом: “Гоодбyе БиХ, wелцоме РСеxит”.

Годину дана касније, 10. марта 2021. године, Додик је на сједници Народне скупштине Републике Српске поново најавио референдум, који ће, како је тада рекао, бити одржан за годину, двије. Повод је био најављени долазак новог високог представника у БиХ.

„Ја не желим ништа лоше Бошњацима, и у Републици Српској позивам их на суживот који је могућ и који је потребан. Људи моји, они нама 26 година стално говоре да смо ми геноцидан народ, да Република Српска не треба постојати и онда кажу морате бити ту. Нећемо бити ту. Разуман период је годину до двије дана. Ако не буде, ја ћу доћи овдје и ја предлажем референдум о статусу Републике Српске и баш ме брига шта ће ко рећи“, рекао је тада Додик.

У јулу 2021. године парламент Републике Српске је донио Закон о непримјењивању одлуке о забрани негирања геноцида, који је убрзо поништио Уставни суд БиХ. Додик, међутим, није одустајао у својим наканама да се Републици Српској „врати одузете надлежности“, па је владајућа већина у том бх. ентитету у октобру 2021. године усвојила закон, којим се предвиђа оснивање ентитетске Агенције за лијекове РС. Тај закон ступио је на снагу 28. јуна следеће године, да би на снази био свега неколико дана, јер га је поништио Уставни суд БиХ.

Без обзира на то што је упорно негирао правни основ за постојање Агенције за лијекове БиХ, Додик је на чело те Агенције именовао свој кадар, након што је са ХДЗ БиХ и „Тројком“ формирао нову власт на државном нивоу.

На крају 2021. године, владајућа већина у Републици Српској са Додиком на челу, покушала је додатно дестабилизовати стање у држави, усвајањем закључака којима се тражи враћање надлежности Републици Српској у области индиректног опорезивања, правосуђа, одбране и безбједности.

„Ми ћемо повући сагласност за успостављање Оружаних снага, УИО те Суда и Тужилаштва БиХ. Уз то ћемо донијети и одговарајуће попратне акте, којима ће бити регулисана ова питања на нивоу Републике Српске. Такође, донијећемо и законе о непримјењивању свих закона које су донијели сви високи представници до сада, а то је око 140 закона. Било који наметнути закон, као што је онај о јавним набавкама, што је још једна од надлежности која нам је одузета, неће се примјењивати у РС-у", поручио је Додик.

Пола године касније, у јуну 2022. године, владајућа већина у парламенту Републике Српске је, по Додиковом налогу, одлучила да се примјена закључака од 10. децембра 2021. године о преносу надлежности одгађа за шест мјесеци, а онда су „децембарски закључци“ стављени на чекање до даљњег, уз могућност да сваки час могу бити активирани.

БИЋЕ, ЈЕДНОГА ДАНА...

Додик више од деценију, без обзира на којој се функцији налазио (премијер и предсједник Републике Српске или члан Предсједништва БиХ), уцјенама и пријетњама отцјепљењем или „стварањем самосталне Републике Српске у оквиру БиХ“ држи у шаци и политичаре из Сарајева и међународне представнике у БиХ и државу БиХ, а заправо све вријеме ради на даљем економском пустошењу Републике Српске. Што не значи да Додик неће, ако му се укаже прилика или не буде јасних реакција на његово антидејтонско и противуставно дјеловање, у једном тренутку заиста кренути у процес сецесије.

Прије 13 година Република Српска је усвојила Закон о референдуму и грађанској иницијативи , а дан прије доношења тог закона Додик је изјавио да ће се референдум о томе да ли ће Република Српска бити у БиХ или изван ње “сигурно одржати једног дана”.

“То не треба да буде спорно, али да бисмо то учинили, морамо легализовати право на референдум, а да бисмо то учинили, морамо донијети закон о референдуму”, навео је тада.

Од тада је питање референдума Додику постало главно оруђе, којим непрекидно витла како би одбранио своју политичку позицију и држао БиХ у стању непрекидне кризе и слабљења њених институција.

(Зурнал.инфо)