Медијима дати оквир за рад, а не притискати их законима

Враћање криминализације клевете без системског рјешавања питања која се односе на медије могло би у одређеним околностима довести до дисциплиновања медија, каже Милош Шолаја, професор на Факултету политичких наука и члан Удружења новинара Републике Српске у вријеме када се декриминализовала клевета.

Шолаја каже да је тада тежња Удружења и дијела међународних организација била да се декриминализацијом олакша транзиција ка плуралистичком и либералном друштву.

“Успостављен је нови правни и, што је још важније, вриједносни оквир. Свака ауторитизација медија могла је значити ограничење медијских слобода и тога су сви некако били свјесни”, каже Шолаја у интервју за “Независне новине”.

НН: Каква је била атмосфера тада када сте доносили одлуке о декриминализацији клевете?

ШОЛАЈА: То је било неколико година након завршетка овог унутрашњег рата у БиХ. У то вријеме су се на медије односили стари прописи из социјалистичке Југославије који нису одражавали медијску ситуацију послије Дејтона, када се доста инвестирало у плуралност медија.

Да тако кажем, сви смо се тада ‘учили’ тој конкуренцији у медијима. Ту нову ситуацију оптерећивали су стари прописи, јер се могао примијенити “вербални деликт”, у зависности како је ко то перципирао.

НН: То је оно што се у народу сматрало као увреда Тита, Партије и Армије?

ШОЛАЈА: Јесте, то се тада тумачило као нешто због чега се могло ићи у затвор. И ишло се. То је био идеолошки приступ који се могао примијенити и у другачијој идеологији, рецимо, националној. Све зависи од тумачења. Отварањем медија, не само по жанру, него и по другим основама, тај стари оквир више није био примјењив.

Друга димензија је да смо ми тада преузимали медијске стандарде који су били свјетска достигнућа. Тиме не мислим на оно што су успостављали ОХР и други међународни представници. Ми смо тежили процесима који су карактерисали либерализацију. Декриминализацијом клевете створили смо основу за слободније и отвореније друштво.

НН: Како је то било прихваћено када је уведено?

ШОЛАЈА: Та декриминализација је, како да кажем, некако прошла тихо, без галаме и отпора. Сматрало се дијелом транзиције ка либерализацији и прихваћено је као нешто нормално. Успостављен је нови правни и, што је још важније, вриједносни оквир.

Свака ауторитизација медија могла је значити ограничење медијских слобода и тога су сви некако били свјесни. У овој сада ситуацији, чини ми се да смо пуно тога помијешали. Имамо с једне стране потребу законског регулисања, а са друге стране читав систем није постављен како треба.

Поред ове области регулисања клевете и увреде, ми немамо ријешена социјална права новинара. Крајње поједностављено, то значи њихова синдикална позиција у друштву.

НН: Прије него што се посветимо томе, само још једно питање о овом периоду прије. Која је Ваша улога била у том процесу?

ШОЛАЈА: Ми смо у Удружењу новинара РС подржавали све те процесе који су били подржани од међународних организација попут ИРЕX медија, то је једна америчка, али глобална организација у којој је тада радио и Обрад Кесић, међу осталима.

Ми као Удружење имали смо снажну међународну подршку и стајали смо иза свих тих процеса да се прошири простор медијских слобода као потреба друштва, јер нема вишестраначких избора без регулисања медија на начин да то не буде рестриктивно и злоупотријебљено.

Ту се заиста мора наћи мјера. Зато сам и рекао, ту има неколико елемената. Један је потреба да се регулише положај новинара, а друго, овдје нико више не води рачуна о нечему што се зове професионална етика. Ја увијек кажем, законско синдикално рјешење је одбрана новинара од друштва, а етика је одбрана друштва од злоупотреба од стране новинара.

Мало ми се чини да се у овој дискусији аксиоматски пришло томе да су новинари по дефиницији добри и поштени. Има и ту проблема. Чак су неке новинарске злоупотребе и утицале на доношење оваквих рјешења.

НН: Слажем се с вама, то је “пакет” у којем су и права новинара и одговорност новинара. Али зашто се онда кренуло овако парцијално и то с једним врло рестриктивним законом?

ШОЛАЈА: Зато што немамо стратегију друштва у области медија. То су стратешка питања, то се не може ријешити дневним приступом. Ми прво морамо знати шта хоћемо од медија. Да ли хоћемо да их дисциплинујемо или желимо да им омогућимо да стварно остварују своју функцију.

НН: Шта је овдје тенденција? Дисциплиновање или охрабривање?

ШОЛАЈА: Вјероватно ту постоје неке намјере да се створи могућност да би се можда могло у одређеним околностима дисциплиновати. Али овдје је битно питање средине. Шта ако то неко злоупотријеби? Ви имате и злоупотребе од стране медија. И не само то, данас се свако ко има компјутер може звати медијем.

Мој приједлог је прво да се дефинише ко је новинар. Ми смо у Статуту Удружења имали одредбу да мора најмање да буде у професионалном статусу као новинар или три године у фриленсерском статусу. Да видимо да ли та особа говори кроз медије. Онда би требало да се убрзају и судски процеси умјесто да се иде на криминализацију.

Ја сам једном повукао тужбу јер ће то на ред доћи некад за пет година и да се за то вријеме повлачим по судовима када све постане апсурдно. Онда, данас имате неке сајтове без импресума. Свако данас мисли да је медиј.

Све се то мора регулисати. Ми, када смо ишли у декриминализацију клевете, ишли смо да ослободимо медије, али не да их ослободимо одговорности. Ја заговарам приступ да се повећа одговорност новинара и медија, али не кроз криминализацију.

НН: Ако буде усвојен овакав закон, хоће ли се обични грађанин наћи у проблему?

ШОЛАЈА: Дефинитивно би могао и то јесте проблем, јер би тад могла настати шума случајева у којима ће зависити како ко тумачи шта је клевета и увреда. Чак и ако се одбаци, то неко тужилаштво мора преузети, прочитати.

Морамо успоставити вриједности систем и мислим да би медије и обичне грађане требало одвојити. Нека свако партиципира слободно у јавној дебати, али што се тиче професије, она је врло важна за друштво, јер ако новинари добро раде свој посао, онда и сваки појединац добије свој израз.

Независне новине