Од Херсона до Бијељине - Живот Љубице Мркајић

Прије 26 година Љубица Мркајић напустила је Украјину, с намјером да преко Дрине пронађе мјесто за бољи живот. Захваљујући ратном војном инвалиду РС Божи Мркајићу спасава се од трговаца бијелим робљем и своју срећу проналазе у браку. Свој родни Херсон није заборавила, али остала је међу српским народом, са жељом да њена дјеца имају сигурнију будућност, не слутећи да ће јој живот донијети многа искушења… 

Република Српска 15.05.2023 | 22:30

За Љубов Ромањенкову, прилика да ради у Босни и Херцеговини, те 1997. године, била је шанса да започне нови живот изван матице Украјине у којој се тешко долазило до сигурног посла. Спремна за непознат свијет, ни слутила није да ће на балканској рути завршити као плијен трговине људима… Али, срећа је била на њеној страни…

“Код нас је било, у то вријеме, јако нестабилна ситуација, како кажу, и без рата све се рушило. Тако да је обећање да ћу добити добру плату и сигуран посао као конобарица било довољно да кренем из Украјине са још неколицином дјевојака. Имала сам свега 26 година и нисам знала шта да радим. Једини спас у том тренутку био је Божа Мркајић који је, након упознавања, имао озбиљне намјере. Одмах сам пристала на удају, јер нисам хтјела да се бавим проституцијом. Иако је већ тад био ратни војни инвалид то га није спутавало да покаже своју храброст у сваком тренутку, јер био је способан у свему без једне руке и без једне ноге, чак способнији од многих здравих мушараца”, прича  Љубица Мркајић.

Све то је млада Љубов пронашла у Божи Мркајићу, борцу Војске Републике Српске, родом из Шековића, који је дио свога тијела уградио у темеље отаџбине, а која му као залог за храброст, даје плац у Новом насељу Јања, како би саградио дом за своју породицу. Удајом добија ново име - Љубица Мркајић, али и најљепше животне дарове – кћерку Марију и сина Светозара… Породична срећа, ипак, није дуго трајала...

На питање како је преживјела смрт супруга и да као млада удовица са свега 37 година преузме бригу о дјеци, Љубица одговора да није ни знала шта је снашло у том тренутку, додајући, да је једноставно морала да се бори. 

“Била сам свјесна да сам ја својој дјеци и отац и мајка. Слично сам и сама доживјела, била сам дјевојчица кад ми је отац преминуо и кад сам свој живот наставила са мајком, без браће и сестара. Након Божине смрти остала је његова мајка која и данас живи са нама и лијепо се слажемо”, каже Љубица Мркајић, додајући, да је дјеци било најтеже наон његове смрти. Кћерка Марија га је запамтила, имала је шест година, док Светозар није упамтио оца, јер је био мали, свега три године. 

Одлазак мушке главе болан је за цијелу породицу, и за ту бол ријечи се тешко проналазе.

Тупи осјећај празнине, који вријеме не може испунити, једино, мајчина љубав може ублажити… 

“Кад сам одлазио код другова могао сам да спознам шта значи присуство оца и његова љубав и у таквим тренуцима осјећао сам празнину у срцу. Зато могу слободно рећи да је моја мајка мени све. Она је за мене борац и једина особа која има моје сво поштовање”, испричао је син Светозар. 

“Мајка ће увијек бити ту, јер она је била битна фигура у мом животу”, каже кћерка Марија додајући да би вољела да доживи дубоку спокојну старост. 

И као да губитак супруга, нагомилани кредити да би се кућа завршила и одгој двоје мале дјеце није било довољно... Живот Љубицу ставља на нови испит, овај пут, било је у питању њено здравље, и то - она дијагноза, од чијег имена сви зазиру, а коју је она херојски побиједила...

“Кренула сам због нечег другог у болницу, да би том приликом открили тумор на бубрегу, потом су ме хитно оперисали. Иако се морам чувати, кажем себи добро је – може да се живи”, тврди Љубица. 

Љубица живи захваљујући свом оптимизму и храбрости да сваком проблему погледа у очи… Наизглед, крхка и њежна, са пркосном славенском душом, она стоји иза сваке своје животне одлуке..

На питање да ли би нешто мијењали у свом животу и да има прилику да врати филм уназад да ли би другачије поступили у прошлости, Љубица каже да не би можда дошла на ове просторе, али да би сигурно отишла из Украјине. 

Из родног Херсона отишла је давно, у њен пртљаг стале су само успомене на дјетињство у земљи која је знала и за боље дане… Данас, када рат букти у њеном завичају, Љубица признаје да је живот тамо гдје ти је породица и гдје си кроз потомке пустио нове коријене...

(БН)   Фото: БН