Ево зашто Шабан и Јашар нису разговарали две деценије!

Јашар Ахмедовски и Шабан Шаулић годинама су били нераздвојни, а њихово пријатељство било је за пример другима са естраде.

Забава 08.05.2023 | 18:33

У једном тренутку све се променило и певачи нису проговорили готово 20 година, а крах пријатељства две деценије била је мистерија.

У недавној исповести за Курир, Јашар је открио своју комплетну животну причу, али и признао је зашто је дошло до прекида односа. Певач је отворио душу и навео шта га је навело да након свега ипак оде на његову сахрану.

Моје име је Јашар Ахмедовски. Рођен сам 22. децембра 1963. године у Македонији, у месту Пласница, то ти је између Кичева и Прилепа. Тамо сам завршио основну школу. Али мислим да сам ја још кад сам био мали, први разред, знао чиме ћу да се бавим. Музиком. То је била моја жеља. Само то.

Шабан Шаулић

Ту сам ишао две године у школу и певао по кафанама, а онда сам срео Шабана Шаулића. Он ми је био узор, његове песме сам волео. Када ме је чуо, рекао ми је: "Ти не смеш да останеш овде ниједан секунд, одмах да идеш за Београд!" Снимио сам прву плочу "Ружо моја, најмилији цвете", 1980. године. Плоча је прошла одлично, била је мегахит. После два месеца сам био на свим топ-листама и ушао у топ десет певача. Био сам атракција, најмлађи певач у то време. Иначе, отац је веома волео музику и увек је ишао у кафану или је у кући слушао када му певамо Ипче и ја. И старији брат добро пева, ето, и то да ти кажем. Тата је волео севдалинке. Музичку школу нисам завршио, јер нисам имао жељу да свирам. Иовако сам талентован, компоновао сам доста песама и за себе и за друге. Једино певање не може да се научи. Може да се научи да пратиш тонове ако имаш мало слуха, али емоције и трилере, то не може. Када сам дошао из Сарајева у Београд, био ми је цимер Мирко Кодић. Живео сам у хотелу "Ексцелзиор" и он ми је један дан рекао: "Шта плаћаш ово, хајде, имам ја стан, да живимо заједно!" Био је ожењен, али жена му је била у Свилајнцу. Тако смо живели неких годину дана.

Ипче Ахмедовски

Ипчетова погибија је нешто најгоре у мом животу. Било је то 1994. године, сећам се сваког тренутка. О томе слабо и причам. Не бих пожелео ни највећем непријатељу да то доживи. За све нас је био шок када смо чули, и даље се тешко носимо са тим, не може да се преприча. Вест да је Ипче погинуо ми је јавила његова девојка Злата у пет ујутру. Био сам у шоку, и даље не знам како сам то преживео. Било ми је несхватљиво, нисам могао да верујем. То ме је коштало психе, размишљања о будућности. И дан-данас ми је јако тешко, никада то нећу заборавити, нити избрисати могу... Нисам дуго година могао да певам његове песме, ни да их слушам. Онда сам једном рекао: "Морам сада да живим са тим", и узео сам и пустио његове песме, успут сам и плакао. Први пут када сам певао његове песме је било јако тешко, једва сам отпевао једну песму, други пут мало лакше...

Сахрана

Многе колеге ми се нису јавиле када је Ипче погинуо, да изјаве саучешће и како то већ иде... што је мени чудно. Ретки су назвали. Њих десет посто с којима сам се познавао, седео. Шабан ми је био јако добар пријатељ све до 1994. године. Није ми се јавио након трагедије. Шабана сам волео пре него што сам га упознао, његову емоцију, певање, увек сам га поштовао и увек ћу га поштовати. Помогао ми је на почетку каријере. Зашто се он мени није јавио... не знам... Његова супруга је послала телеграм, али ја сам сматрао да је требало да се јави поред толиког нашег пријатељства. Ми смо путовали заједно на све турнеје, спавали смо у истој соби, слободно време смо проводили заједно. Прво попијем кафу када устанем, зовем њега, где ћемо се наћи. Шта се десило да он мене није позвао да пита како сам... Чуо сам после неке приче, када је прошло два-три месеца, да му је било тешко да ме зове. То је тако остало. Наравно да сам му замерио, јер пријатељ прави и у добром и у лошем треба да се јави. Али када је он погинуо, што ми је јако тешко пало, отишао сам на сахрану. Нисам могао да не одем, замерао бих себи после. Зашто да морам да се некоме светим, да остане нека мрља. Ако неко направи грешку према вама, ако ви њему вратите истом мером, исти сте као он. То сам урадио од срца.

Поклањао сам песме

Компоновао сам песме за Ђанија, Снежану Ђуришић, Вики Миљковић, Сузану Јовановић... Многи су ме звали да им компонујем, али ја то не радим. Овима сам песме поклонио. Себи сам написао многе песме, две сам посветио Ипчету, "Мајка сина, а ја брата", "Небо тајну крије", па "Венчајте ме са њеном лепотом", "За друштво у ћошку"... Композитори су јако тешки људи, па сам одлучио да сам себи радим песме.

(Курир.рс)