Пут од рукописа до објављене књиге

Није ријеткост да књижевници већ с првом књигом добију угледне награде. Ипак, издавачи се ријетко када одлучују да штампају књиге писаца који још ништа нису објавили. Истраживали смо, на шта, осим на свој таленат, могу да се ослоне неафирмисани писци?

Пут од рукописа до прве објављене књиге често је трновит, на којем се, осим талента за писање, од аутора очекује и жонглирање са још пар битних вјештина…Прва књига Марије Стевановић није дошла преко ноћи...

“Прије скоро двије године ја сам објавила своју прву књиге поезије, под називом “Пут у несазнајно”. Заиста, пут до објављивања првих рукописа био је трновит и дуг, јер се ми сви млади писци суочавамо  са различитим проблемима, а један од тих проблема јесте и пронаћи самог издавача који ће више размишљати о томе, какав је квалитет самих дјела, а не о томе, каква ће бити зарада. У мом случају, учествовала сам на различитим литерарним конкурсима и једном приликом издавач “Српске куће” је препознао квалитет мојих пјесама и сам је предложио да издам своју књигу”, испричала је Марија Стевановић, млади пјесник из Бијељине.

Посматрајући домаћу издавачку индустрију, стиче се утисак да је много препрека, а мало подршке, нарочито, за младе ауторе, који су често принуђени да куцају на многа врата…

“Постоје различите врсте људи, различите врсте књижевника, неки су интровертни и јако им тешко пада та самопромоција. За њих предлажем да бирају моћног издавача који има тим људи око себе. Што значи, да кад завршите стваралачки процес, ви онда бирате издавача који истовремено има и рецензента, и лектора, и графичког дизајнера, и штампу, и коначно, да је то човјек који може да се ухвати у коштац са озбиљним аждајама на продајним мјестима и у медијима”, тврди лектор и рецензент Стојанка Ђокић.

“За аутора се подразумијева да треба да има инспирацију и таленат за писање, а дјело треба да има минимум естетских и литерарних вриједности. Формалноправно, то су двије рецензије, лектура, графички прелом и све оно што је потребно до саме штампе. Финансије су углавном проблем, нарочито, почетницима који објављују прву књигу, док је афирмисаним ауторима нешто лакше”, истиче Дејан Спасојевић, издавач из Зворника.

Према мишљењу књижевне струке, сви они који радије бирају самопромоцију умјесто, условно речено, јаког издавача, прије или касније, биће препуштени сами себи…

Стојанка Ђокић, лектор и рецензент
“Најлакше је, чини ми се, на крају написати дјело, јер све оно што вас касније чека, то је тај одабир издавача. Све може да буде спремно и са издавачем, али да немате средства, јер питање је, ко ће све то да плати и да ли ико има интерес да вам плати штампање књиге, односно, питање је о чему пишете”, објашњава лектор и рецензент Стојанка Ђокић.

“Ријетко ми имамо на овим просторима некога ко се искључиво бави писањем, ко живи од књижевности. Што значи да људи који пишу обично раде неке послове уз то. Такође, ми немамо неких великих издавачких кућа које би сносиле све трошкове, тако да су аутори препуштени сами себи”, истиче Станислав Томић, рецензент из Зворника.

“Треба аутори да своја дјела промовишу и на свом личном фејсбук профилу и на друге начине, али свакако да је потребно испоштавати и ону стандардну процедуру промоције, односно, да се организује барем једна промоција дјела”, сматра Дејан Спасојевић, издавач из Зворника.

Многи пишу, а мало је писаца… Потреба за промоцијом јача је од написане ријечи, па чак и њеног публиковања. Ипак, нашим ауторима није стран ни феномен звани Елена Феранте…

“Ријеч је о аутору који себе донекле потписује као мајка, па се претпоставља да је у питању жена. Али, уопште не мора значити да је ријеч о женској особи, може бити и мушкарац. Она то објашњава, рекавши, да вјерује да дјела могу да постоје и без својих аутора, и да оног тренутка када су написана, она и постоје без својих аутора. Ту могу додати примјер Андрићевих дјела, која када читамо, уопште не размишљамо о самом аутору, већ замишљамо његове ликове”, каже Стојанка Ђокић, лектор и рецензент из Бијељине.
 
Управо примјер Елене Феранте оживљава давно заборављену књижевну праксу, по којој су многа анонимна пера красила псеудоними, а који данас и нису баш пожељни...

“Ми данас живимо у времену, гдје свако може да пише и да објављује. Пуно је аутора и јако се тешко истаћи у том мноштву, тако да и сам квалитет књижевности доста трпи због тога”, каже Станислав Томић, рецензент из Зворника.

“И Данило Киш и Пекић нису били популарни у својим селима. Киша су у Југославији прогласили плагијатором, а Пекића су забрањивали и хапсили, али су њихова дјела била читана и изван наших граница”, подсјећа Стојанка Ђокић, лектор и рецензент из Бијељине.

У трци за тиражом, аутори се неријетко сусрећу и са питањем како и на који начин попунити бјелину папира… За једне је то дилема, за друге начин промишљања...

Млађо Станишић пјесник из Бијељине каже да су њега саме теме пратиле и да су скоро све његове пјесме на прво писање. За младу пјесникињу Марију Стевановић важно је сагледати стварност и управо говорити о тим темама са којима се људи суочавају. Милан Николић пјесник и професор из Бијељине тврди да пише у ходу, додајући да за то треба наћи право вријеме. За његовог колегу Саву Цвијетиновића, такође пјесника, данашње вријеме је јако инспиративно и да сваки дан имамо материјала за писање.

“Инспирацију и можемо наћи, али тему која до сад није обрађена и да је обрадите на један оригинални начин, то јако тешко можемо и заиста представља изазов, и то је оно по чему се врхунски писци разликују од осталих”, мишљења је Станислав Томић, рецензент из Зворника.

Једно је сигурно, колико су битни таленат и стрпљивост приликом писања, толико је важна и сналажљивост, јер у том зачараном кругу од издавача, штампарије, до лектора и читалаца, многа врата не отварају се тако лако…

(БН)  Фото:БН