Ћиро нема посао, не тражи ништа, а зна шта је хуманост

Четрдесетседмогодишњи Цвјетко Ћирић из Богутова Села код Угљевика показао је да хуманост и људског ни у данашње вријеме нису заборављени даривавши бубрег својој вршњакињи Зорици Докић из Милина Села код Лопара, која се годинама борила за своје здравље. Прича о Ћириној несебичности и Зоричиној захвалности обишла је Семберију и подмајевички крај, а пренијела се и много шире.

Република Српска 25.12.2022 | 17:46

Зорица Докић се пет година борила са хроничном упалом бубрега. Дијализу је, каже, одбијала тражећи друго рјешење. Одлучила се за трансплантацију. Упркос компликованој процедури проналаска одговарајућег донора, није одустајала. Човјека који је био њен спас, Цвјетка Ћирића званог Ћиро, сам Бог јој је послао.

Цвјетка, каже Зорица, није посебно добро познавала, знала даје само из виђења. Поздрављали су се кад се негдје сретну.

“Једном приликом сам била у Тобуту на даћи на којој је он био конобар. Причала сам женама које су ту биле шта се дешава са мојим здрављем и шта ми је потребно. У неком моменту је он једноставно стао испред мене и рекао ми: ‘Ја ћу ти дати бубрег’”, присјећа се Зорица.

Ћиро јој је, каже она, даровао не само бубрег него нови живот, без икакве накнаде. Није хтио да узме ни новац за пасош како би отпутовао у Инстанбул гдје је обављена трансплантација.

“Он је у лошом материјалној ситуацији, али има огромно срце. Нема посао, а не тражи ништа. Не знам шта да кажем за такве људе. Е, то је громада од човјека”, истиче Докићева.

Скромни човјек великог срца за то има једноставно објашњење: Највеће задовољство је видјети здравог некога кога сте до јуче гледали како се бори за живот. То до тада нисам знао, каже он.

“Драго ми је што сам јој помогао, да дјеца имају мајку поред себе, да брат и сестра имају сестру, да она као мајка буде поред свог дјетета. То ми је била једина жеља у животу”, наглашава Ћиро и додаје:

“Најљепши тренутак био је кад су ме извели из собе, кад сам је угледао насмијану у кревету. У том моменту су се у мени јавиле најјаче емоције”.  

Данас се, каже, осјећа одлично, а послије операције опоравио се за неколико дана. Најтежи моменат му је, каже Ћиро, био да се пред пут поздрави са родитељима и братом.

“Нисам осјећао ни мало страха пред операцију. У глави ми је само била идеја да неком спасим. То ми је било највећа жеља и оно најјаче у мени”, објашњава Ћиро.

Подршку породице је имао.

“Било ми је драго да некоме спаси живот, али сам се бојао за њега. Било ми је тешко кад је пошао”, каже Недељко Ћирић, Ћирин брат.

Зорица се још опоравља у Турској, а себи је поставила циљ да помогне Ћири да нађе посао и кров над главом, јер се и иначе бави хуманитарним радом. Њих двоје ће заувијек остати повезани оним што веже мали број људи. То потврђују и њихове поруке које одјекују подмајевичим крајем.

“Имам брата, али ми је он други брат”, поручује Зорица, док Ћиро додаје:

“Добио сам још једног члана породице. То је Зорица Докић коју никад не могу заборавити, а ни она мене.”

(БН Фото:БН/Уступљене фотографије)