Ко је био Михајловић- Један од највећих свих времена!

Вест о смрти Синише Михајловића потресла је цео свет, не само Србију и Италију, земље које је популарни Миха сматрао за своје.

Србија 16.12.2022 | 16:28

Три године Синиша Михајловић водио је беспоштедну борбу са леукемијом. Ухватио се у коштац са њом, борио до краја. Нажалост, болест је била јача, узела је Михин живот у 54. години. Због његове смрти тугује цела планета.

Синиша Михајловић био је један од највећих српских фудбалера свих времена. Човек који је због свог ударца носио назив "Божја левица". Био је симбол моћне Црвене звезде 1991. године, са којом је освојио Куп шампиона у Барију и Интерконтинтални куп у Токију. Био је стрелац једног од пет пенала против Олимпика из Марсеља који су црвено-белима донели "ушати пехар" чиме се клуб за сва времена уписао у ред великана и бесмртних.

Рођен је 20. фебруара 1969. године у радничкој породици у вуковарском Борову насељу. После неуспеле пробе у загребачком Динаму професионалну каријеру је почео у новосадској Војводини. Како пише Моззтартспорт спортски директор Милорад Косановић је тада искусном језгру предвођеним Милошем Шестићем придодао неколико талентованих младића попут Славише Јокановића, Будимира Вујачића и Мирослава Тањге. Резултат је стигао моментално, под вођством Љупка Петровића освојена је титула првака Југославије. Воша је освојила три бода више од Црвене звезде, пет од Хајдука, Рад је био четврти, Динамо пети, Партизан шести...

Љубо Петровић потом је стигао у Црвену звезду на инсистирање Драгана Џајића. Први трансфер који је остварио по својој жељи био је долазак Синише Михајловића на Маракану децембра 1990. године за округло 1.000.000 марака. У Београдуи је добио култни надимак "Барбика" због своје косе. Уговор је потписан на четири године, али након освајања титуле првака Европе у култном финалу са Олимпик Марсељом у Барију било је јасно да неће остати у Љутице Богдана до његовог истека. Са пехарима Купа европских шампиона, Интерконтиненталног Купа и две титуле у првенству Југославије на лето 1992. отишао је у Рому коју је тада тренирао Вујадин Бошков.

Те две сезоне Михајловић ће касније описивати као најгоре у каријери, мада би могли да о њима причамо и као кључни, јер га је баш у Риму Бошков спустио из везе на место левог бека, а Синиша је успео да задржи место стартера иако су тада у првих 11 могла да играју само тројица странца, а Вучица је већ имала Алдаира, Томаса Хеслера и Клаудија Каниђу, у другој сезони и Абела Балба.

Очекиваних резултата ипак није било па је 1994. Михајловић прешао у Сампдорију у којој је опет заиграо са саиграчем из Звездиних дана Владимиром Југовићем. Тренер је био Свен Горан Ериксен, у тиму Валтер Зенга, играо је Самп полуфинале Купа победника купова 1995, али је у пенал серији испао од Арсенала. У Серији А није било превише успеха.

Лета 1998. године, након Светског првенства у Француској на коме је СР Југославија стала у мечу са Холандијом у осмини финала, Михајловић одлази у тада моћни Лацио газде Серђа Крањотија. Ериксен је био тренер, а овог пута је било и трофеја. Први освојен већ у августу у Суперкупу против Јувентуса. Било је то еуфорично лето за Лацијале, јер су поред Михајловића стигли и Дејан Станковић, касније су се њих двојица окумили, па већ доказане гол машине Марсело Салас и Кристијан Вијери.

Наредне године Лацио је освојио Куп победника купова, последње издање тог европског такмичења, савладавши у финалу Мајорку са 2:1, а те 1999. је пригрлио и УЕФА Суперку победивши Манчестер јунајтед са 1:0. Већ у следећој, сезони 1999/2000 Лацио је покорио и Серију А и освојио тек други „скудето“, приде и Куп да заокружи дуплу круну. Те године Михајловић је са Југославијо играо и Европско првенство, а последњи пехар у дресу римског клуба подигао је 2004. у финалу Купа против Јувентуса.

Одмах после тога преселио се у Милано у коме је као један од најискуснијих уз великог пријатеља Роберта Манчинија водио Интер до пехара Серије А, два трофеја у Купу и једног у Суперкупу.

Моментално након завршетка играчке каријере ускаче у тренерске воде као Манчинијев асистент и ту се задржао док Масимо Морати није отпустио шефа струке како би довео Жозеа Муриња. Михајловић је тада отпочео самосталну каријеру, на Апенинима је водио Болоњу, Катанију, Фјорентину, Милан, Торино, не девет дана лисабонски Спортинг и опет Болоњу у којој га је болест и стигла.

Између свега тога био је и селектор Србије од маја 2012. до октобра 2013, али је отишао са те функције након што у конкуренцији Бегије и Хрватске није успео да избори пласман на Светско првенство у Бразилу, мада је врхушка Фудбалског савеза, па и добар део јавности, био за његов останак због допадљивог стила игре.

Тренерску каријеру тако му је из европске визуре обележило лансирање тада 17-годишњег Ђанлуиђија Донаруме на голу Милана. А играчку, зна се, пројектили из слободних удараца. Деведесетих година прошлог века нико није имао такав шут.

Слава му!

( Курир спорт  Фото: Профимедиа/ АП МАССИМО ПАОЛОНЕ)