Свјетски медији анализирају нову премијерку Италије

Италија, написао је француски филозоф Ги Дебор 1968. године, сажима социјалне контрадикције читавог свијета и као таква, постала је "лабораторија за међународне контрареволуције".

Свијет 30.09.2022 | 11:43

Политички аналитичари широм свијета данас се утркују да утврде да ли изјаве будуће премијерке Италије Ђорђе Мелони могу да је окарактеришу као фашисту, неофашисту или постфашисту.

Зашто дјелује, питају се, као да Италијани размишљају о повратку најмрачније политике своје земље.

Међутим, да ли Италија заиста доживљава васкрснуће своје фашистичке прошлости? И, још значајније, да ли је Италија експеримент који би остатак свијета можда могао да слиједи? Први одговор је “не”, а други “да”, пише италијански филозоф Лоренцо Марсили у ауторском тексту за Гардиан.

Они који дефинишу странку Браћа Италије Ђорђе Мелони као фашистичку промашиће поенту. Ова партија није толико насљедник фашистичког покрета Бенита Мусолинија колико прва европска реплика америчке Републиканске партије.

– Мелони је мудра политичка лидерка способна да игра на дуже стазе. Она је 2012. напустила релативно сигурно упориште Силвија Берлусконија како би формирала своју малу партију Браћа Италије. Чекала је своје вријеме и годинама је изграђивала. Затим је 2021. одбила брз успон на власт и придруживање влади националног јединства Марија Драгија – пише Марсили.

“Сада је освојила власт и то као прва жена у тешком патријархалном друштву. Мало је вјероватно да жели да протраћи такво достигнуће на покушај обнове фашистичке идеологије од пре сто година. Њен циљ је да ојача језгро нове италијанске и европске политике”.

Ова жеља, истиче, проистекла је у периоду пред изборе. Мелони је учинила све што је било у њеној моћи да увјери америчку администрацију да ће наставити са евроатлантском, антируском и антикинеском позицијом.

– У исто вријеме, настојала је да увери финансијска тржишта, па и ЕУ, да ће њена влада држати јавни дуг под контролом. По оба питања, изазвала је незадовољство својих савезника Берлусконија и Матеа Салвинија који је флертовао са емпатијом према Русији и прекомјерним трошењем средстава – додаје.

(Блиц)