Село са највише споменика - Глоговац код Бијељине

Глоговац се налази на око 4,2 км ваздушне удаљености од Бијељине, на путу према Јањи. Његовим сјеверозападним дијелом протиче ријечица Глоговац. Село броји око 160 кућа и сада има мање становника него према попису 1991. године. Његову историју су, нажалост у XX вијеку највише су обиљежила страдања, свирепа убиства мјештана која су починиле усташке и СС снаге за вријеме ИИ свјетског рата. Дио жртава настао је и у борбама четника И партизана. Бројни становници овог села постали су жртве усташких логора. Неки су стријељани испред својих породичних кућа.

Република Српска 21.08.2022 | 11:05

“Мени су причали, сјећам се, како су дошле усташе из Јање, једног дана док су вршалице радиле. Покупили су доста људи по селу. Никада се више нико од њих није вратио…”, каже Цвијетин Спасојевић, предсједник Мјесне заједнице Глоговац.

Жртвама Другог свјетског рата подигнут је споменик. Поред овог, у центру села су још два споменика. Глоговчани су међу првима стали на браник отаџбине, па је средишњи посвећен жртвама протеклог Одбрамбено-отаџбинског рата. Када је подигнуто ово спомен обиљежја, мјештани су ријешили на исти начин да се одуже онима који су изгинули од партизанске руке, припадницима Равногорског покрета. Зато се за ово село каже да је помирило четнике и партизане.

“После 1945. године ушле у село су партизанске јединице. Двојица на овом споменику су ми стричеви, двојица дједови,” каже мјештанин, Момчило Госпавић.

Основну школу, која је изграђена 1949. године похађају ученици до петог разреда. Некада су учионице биле пуне, у двије смјене, а данас, када је школа реновирана и са централним гријањем, по 5, 6 је ученика у одјељењу. У селу је у току Другог свјетског рата био активан и Антифашистички покрет жена, којем је у селу такође подигнут споменик. Спомен обиљежје је никло и на некадашњем мјесту гдје су се обављала крштења, када није било цркава у близини.

“Један од првих састанака Антифашистичког покрета жена, на којем је био присутан и Родољуб Чолаковић, одржан је у селу. На том мјесту је поигнут споменик”, додаје Спасојевић.

Глоговац има и своје истоимено КУД, и два фудбалска клуба ФК Глоговац И ФК Младен Перић, ловачку секцију и дом, као и стадион. Почело се са изградњом новог Дома културе, стари је срушен. 

“А како је некада било живо у том Дому културе… Све се ту дешавало, све што је важно… Чувен је и велики и наш вашар, на Савиндан, сва околна села би се тада сјатила код нас”, каже предсједник Мјесне заједнице.

Скица аустријског картографа из 1718. године. показује да је у то доба Глоговац био под шумом. Главну улогу у тадашњем поновном насељавању Семберије одиграли су нови бијељински бегови, који су од султана ту добили земљишне посједе као награду за личне заслуге у протеклим ратовима. Велике миграције становника десиле су се средином 19. вијека, када су на ово подручје доселили становници из Црне Горе и Херцеговине, у потрази за земљиштем које је погодно за развој виноградарства. До комасације, након Другог свјетског рата, у Глоговцу су постојали виногради старости висе од 150 година, на пет разлицитих локација. 

“Наше гробље у Глоговцу нам је дао бег. Звао се Мехмед, па се брдо зове Мехмедово брдо. Сад, ко остари пријетимо му, мало И у шали - Ићи ћеш ти на Мехмедово брдо! После рата је дошао неки црногорац који је задругу и виноград прогласио нерентабилним и све расутрио и раскрчио. Кажу да је то грожђе било најбоље, и ја имам једну лозу код себе, један човјек још двије које је украо! И то је све што је остало од чувених винограда”, каже са сјетом Спасојевић.

Ово село и прича о виноградима, послужила је као инспирација адвокату И књижевнику из Бијељине, Огњену Авлијашу да напише дјело “Виноград Мехмед-бега”.

На бројним локалитетима у селу пронађени су артефакти из римског и византијског периода (римске грађевине, бунари, грнчарија, и сл.). Овај крај је представљао и први обод Панонског мора. 

“У Глоговцу жутан трава расте”, женска је пјесма мајевичког подручја која се пјева утроје, а која је према легенди настала тако што је једна невјеста родом са Мајевице оплакивала свог мужа, који је настрадао у Глоговцу, стријељан на свом кућном прагу. У пјесми доминира мотив туге, жаљења, и страха, и спада у културну баштину Републике Српске.

“Могу ја вама рећи да је Глоговац најљепши дио Семберије, нисмо далеко од Бијељине, мало смо на брду, нема поплаве. Ако ми поплавимо, отишло би све до Београда. Људи чак долазе из Сарајева, са Романије и граде викендице овдје, има перспективу овај крај”, с поносом истиче мјештанин Момчило Госпавић.

Иако је природни прираштај негативан, много мјештана се одселило, а младих има мало, у последњих неколико година, постоји тренд изградње викенд насеља у овом селу, које има заиста лијеп крајолик, па се стиче утисак могуће одрживости села и у наредном периоду.

(БН/ Д. Димић)