Медијска продаја Путиновог наратива

Владимир Путин воли да се ослања на примере из прошлости, од почетка украјинског рата користи једну њему драгу историјску аналогију: Косово и бомбардовање СР Југославије, догађај од кога је како каже “све почело”.

Србија 08.08.2022 | 20:42

Пише: Бошко Јакшић

Шеф Кремља себе представља као осветника због колективне трауме коју је његова земља доживела колапсом Совјетског Савеза, а интервенцију НАТО 1999. доживела као повреду сопственог статуса у региону и то ни данас није заборављено. Употреба Косова поводом рата у Украјини треба да демонстрира – пре свега Русима – да је обновљен статус велике силе. 

Није случајно Путин дан уочи агресије, када је саопштио признавање независности народних република Лугањска и Доњецка на истоку Украјине, упутио поруку: ако Запад може да прекраја границе Балкана, Русија може да мења границе Украјине. Ако је Запад војном интервенцијом спречио геноцид Албанаца на Косову, он има право да војском спречи геноцид у Донбасу. Тако јасно повлачи паралелу између онога што квалификује као садашње промашаје Запада и политичке слабости Русије у време рата на Косову.

Тако се ехо украјинског рата директно вратио на Западни Балкан. Русија, показало се у Црној Гори, Македонији и Босни и Херцеговини, не одустаје од политике потмуле дестабилизације Балкана, што је један од начина да обезбеди улогу у геостратешким пословима Европе. Украјински рат није зауставио амбиције које имају за циљ и да ослабе Запад и блокирају непредовање вредности либералне демократије.

Русија не жели да се косовски проблем реши из више разлога. Косово је и даље кључни канал ширења балканске сфере руског утицаја. Повећано присуство Русије није – како овде многи воле да кажу – резултат вековног пријатељства, већ је криза око Косова послужила Москви да се представи као гарант суверенитета и територијалног интегритета Србије који Запад руши. Исти онај Запад који вас је бомбардовао, а ми нисмо. Решењем конфликта би тај канал био затворен.

Србија је прихватила дипломатско и политичко старатељство показујући спремност да се на хипотетички вето у Савету безбедности захвали сасвим конкретно: од срамне продаје НИС-а до гласања против резолуција осуда Русије у разним међународним форумима, укључујући и последњу Савета Европе о Украјини. Подршка осуди агресије у Генералној скупштини УН била је изузетак.

Капиталише се на томе да много људи по Србији и Републици Српској исказује снажне емоције пансловенског и панправославног братства са Русијом и не крије очараност Владимиром Владимировичем. Али, ангажман је неопходан и да се спречи да Србија оде на Запад, посебно у НАТО. Разни руски државни медији повремено пишу да је крајња намера Александра Вучића Србија у НАТО и не верују му. Што вероватно важи и за Путина. 

Русија жели да сачува постојећи статус кво око Косова да би Западу, посебно ЕУ, могла да парира на “њиховом терену” и тако потенцијалном претњом узвраћа на приближавање НАТО својим границама. Косово је тачка разлаза и унутар ЕУ и Русија жели да то остане тако. 

Од како је посредовање око косовске кризе из УН пребачено за Брисел, Русија наставља да инсистира на решењу по основама резолуције УН 1244. Иако је изгубила део моћи, пронашла је друге начине употребе софт поwер. 

Када се погледају популарни историјски портали на руском интернету, које је основао Кремљ, може се прочитати да кризу на Косову није изазвао Слободан Милошевић и његова политика етничког чишћења, већ да су је изазвале САД уз помоћ НАТО и неких европских земаља које су покушале да униште руског савезника, Србију, у време док је Русија била слаба.

Недавна запаљива ситуација на северу Косова, коју су у  Београду описивали као могући “пакао” и “катаклизму”, била је бирократски апсурдно изазвана проблемом са личним документима и аутомобилским таблицама, али није случајно добила велику пажњу проруских канала на Телеграму.

Каква идеална прилика да Русија серијом дезинформација покаже своју забринутост за Србе на Косову. Да манифестује моћ усред украјинског рата који не иде баш по свим плановима кремаљских стратега. И да се, надасве, покаже братска солидарност са српским народом који ће то знати да цени.

Налог “Росич”, иза кога стоји паравојна организација плаћеника Вагнер, објавио је да је председник Србије навео да Војска Косова намерава да нападне север Косова у поноћ, уз опаску да ће “српска војска бити довољно јака” да Албанце “сравни са земљом”.

Извештавало се да су српски борбени авиони пребачени на локације близу Косова и да је Војска Србије у пуној борбеној готовости на граници. Ширене су вести да је један Србин на прелазу Јариње рањен, што је требало да помогне усијању атмосфере страха и неизвесности на северу. 

Између редова се у текстовима утицајних руских аналитичара провлачи идеја да би косовски проблем требало решити силом, уз војну помоћ Русије. Рамзан Кадиров, чеченски лидер чије се војне снаге у Украјини боре на страни Русије, на свом сајту који прати 2,6 милиона људи, увлачи Вучића у руску игру и пише да Вучић “одлично разуме шта је НАТО и којим методама Алијанса распирује сукобе”.

Иако би конфликт око Косова одвукао део пажње од украјинског фронта, иако у Русији има оних који отворено хушкају Србију на рат, спекулације о томе да Путин намерава да на Балкану отвори други фронт делују нереално, што не значи да Москва одустаје да држи ногу у вратима Балкана. 

Све је део добро организоване пропагандне машинерије Кремља. Москва рутински критикује хипокризију Запада који подржава независност Косова али осуђује самоопредељење по Донбасу и на Кавказу. Руски медији успешно капиталишу на уверењу многих грађана Србије да Русија није агресор већ жртва Америке и њеног неоимперијализма. Емисија “Актуелности” на једној телевизији са националном фреквенцијом из вечери у вече шири такву срамну пропаганду да би јој и у Москви позавидели. 

Националистичке и екстремно десничарске поруке брзо се шире преко прокремаљских портала и наилазе на добар пријем међу русофилима Србије , онима који нису спремни да признају да Москва међународно право крши колико и њима омрзнути Запад. Зар се не питају да ли ће Русија, која признаје независност сецесионистичких творевина као што су Крим, Абхазија, Јужна Осетија, Доњецк и Лугањск, сутра исто то учинити са Косовом? Како не увиђају да је Русија тиме изгубила међународни легитимитет и кредибилитет?

Поређење источне Украјине и Косова у кремаљским аналогијама је илустрација циља руског режима да нападом на Украјину поново успостави безбедносну архитектуру из времана Хладног рата. Југославија је зато константна Путинова референца када говори о Украјини.

То је тај дестабилизујући малигни утицај на који упозорава Запад. Ако је то помоћ коју Србија од Русије очекује у решавању косовског питања, онда би власти у Београду морале озбиљно да поразмисле.

Постоји ту једна битна разлика. Интервенција НАТО на Косову спречила је масовне злочине и утрла пут борби за људска права, владавину права и принципе демократије и у Србији и на Косову. Руска интервенција и подршка сепаратизму у Донбасу немају ама баш никакве везе са демократијом. То је извоз ауторитарности, национализма и агресије са амбицијом њеног ширења на Западни Балкан.

(мц.рс   Фото: Пиxабаy/Ремиx)