Ко то тамо смета, први дио?

Сам наслов овог текста “покрива” много, много фактора, да их тако назовем, а који на било који начин утичу на пожељан и законима регулисан саобраћај у Граду Бијељина.

Република Српска 28.07.2022 | 23:16

Пише: Миодраг Рајковић. инг друмског саобраћаја

На самом почетку, ријетко ко ће претпоставити који су то све фактори, који поред свих озваничених учесника у саобраћају, утичу на негативан начин и значајно нам погоршавају коначну слику и доживљаје. Логично је почети од ових званичних учесника у саобраћају, а почећу данас од пјешака и бициклиста.

Онда ћу у неком од наредних чланака наставити са оним који гурају или вуку разне врсте колица, запрега, пољопривредних машина свих врста, радних и вучних укључујући, наравно, тракторе и мотокултиваторе, затим путничких, теретних возила и аутобуса. Списак је подугачак и о свим учесницима ћу понаособ, тј. са сродним групама.

У периоду који је пред нама план ми је да своју мисију завршим до краја ове календарске године. Зато ћу настојати да текстови буду што краћи, а истовремено схватиљиви за шире народне масе, за што више наших становника Семберије. Олакшавајућа околност ми је, тренутни температурни пакао, који влада ових дана у региону па и код нас, те претпостављам да сте негдје у хладовини и одмарате читајући текстове са портала Бијељина Данас.

Идемо редом! Најбројнији, а самим тим и први на овом списку су пјешаци. По годинама старости, од оних који се возе у дјечијим колицима, првачића који иду у школу, омладина, они средовјечни и напокон она генерација трећег доба са свим својим карактеристикама и проблемима. Ви, господо бициклисти, сте пјешаци само у случајевима када своје бицикле гурате поред себе, улицом, тротоаром, а посебно преко пјешачког прелаза.

Напомињем, није вам дозвољено да се пјешачким прелазом крећете као возачи на бициклу! Тада вас ни један возач не мора сматрати као пјешаком и не мора вас пропустити. Ова чињеница може бити веома погубна за сваког таквог бициклисту.

Највећи проблем праве они пјешаци који нису едуковани или нису полагали возачки испит за било коју категорију. Нешто боља ситуација је са вишим разредима основаца и средњошколаца, а посебно оних који су већ положили “А” категорију или тест за вожњу скутера којих је све више. У основним и средњим школама се ипак, (по мом мишљењу недовољно), нешто ради на едукацији из области саобраћаја.

Приликом обуке возача, у теоретском дијелу, наведено је како се по прописима требају третирати пјешаци, међутим, има ту много недоречености, различитих појединачних схватања тих прописа, а самим тим и понашања на нашим улицама, тј. пјешачким прелазима. Основно је да наши пјешаци, иако су подједнако угрожени као и бицилисти, нису најбитнији званични учесници у саобраћају. У најмању “руку”, равноправни су са свим осталим али…

Због чега? Без обзира да ли журите или не, један пролазни интервал црвеног свјетла пјешаким прелазом, или више њих, неће вас значајно успорити. Морате бити стрпљиви, и увијек имати визуелну комуникацију (погледом) са возачем сваког возила која треба да вас пропусте или не, у било којој варијанти, зеленог или црвеног свјетла на било ком пјешаком прелазу.

О прелазу улице ван пјешачког прелаза, нећу да пишем, а најрадикалнији прекршаји се праве преко пута градске зелене пијаце! Визуелна комуникација са возачима возила је неопходна јер је то најсигурније за вас. Запамтите није довољно тек тако стати на ивичњак и не обазирући се на ток саобраћаја кренути на пјешачки прелаз. Ако није прелаз регулисан семафором, закорачите ногом, али свакако опрезно једном ногом на пјешачки прелаз и тада вас свако возило мора пропустити. Тако би требало!

Један број пјешака се, најблаже речено, надмено понаша приликом бржег приласка пјешачком прелазу и без обазирања ступа на исти, да не наводим примјере кад пјешаци причају или гледају, читајући поруке са мобилног телефона. Запамтите, на жалост, нисте најбитнији учесник у саобраћају. Темпо живљења, вријеме мјерено кроз технику, нове технологије, вас пјешаке, све више усмјеравају на тротоаре, пјешачке зоне, трговинске зоне или тзв. велике тржне центре, такси возила, јавни градски превоз, тартан стазе, подземне пролазе итд.

Е сад, много шта од набројаног ми у нашем граду уопште немамо и многи од нас то што немамо никад нећемо ни дочекати, али једно је сигурно, морамо дати првенство аутомобилима, јер у њима су људи од бизниса, људи који раде и обезбјеђују средства за градски буџет својим радом или доприносе већем приливу средстава ПДВ-а, неке друге јавне послове, санитетска возила, ватрогасна возила, возила цивилне заштите, новинари, сервисне службе, службе обезбјеђења, брзе поште, доставе хране и многи други.

Као што сте примјетили, раднике из градске управе, комуналне полиције, опште и саобраћајне полиције па и неке друге службе које, реално имају предност и у односу на друга моторна возила нисам сврстао, а могао сам. И они реално и спадају у ову прву групу.

Наравно, много је оних који се онако возикају, да буду виђени, да покушају доказати свој статус иза којег углавном стоји новац, па и неки други возачи са неким другим лично својим потребама, али то је њихов избор те даља полемика нема смисла. Према томе, чувајте се, отворите добро очи, пратите окружење док сте у граду, у нашим тијесним улицама са много недостатака, едукујте се, а иначе, одавно је дошло вријеме да се и медији позабаве општом едукацијом наших грађана на тему саобраћајних прописа.

Друга чињеница која се односи на већ устаљене гужве на нашим улицама, умногоме је погоршана што се моторна возила крећу много спорије него је то могуће, а наглашавам најмања брзина за сва моторна возила, сем поред школа или неких других установа је минималних 40 км/ час. Ми по статистици, бар у ужем дијелу центра града и у појединим улицама, возимо спорије, мање од 30 км/час. Та чињеница, сама по себи забрињава. У разна возила, се данас улаже велики новац да би се посао лакше и брже обављао, међутим, што се тиче тога, на самом смо минимум и то је један од параметара који нас, буквално тјера на неке промјене.

Трећа чињеница, у задње вријеме на свјетском, државном и локалном нивоу, све чешће третирамо проблем екологије. Обзиром да 99% наших возила су на дизел и бензински погон, да перманентно загађују нашу животну средину и оно најмање што можемо учинити је што више скратити њихов боравак у нашем граду, на градским улицама.

Сигурно да тај задатак није само на пјешацима јер кретање моторних возила није исувише споро само због њих. Много је других разлога о којима сам већ писао, а који успоравају одвијање саобраћаја до катастрофаних размјера у нашем граду. Али, шта можемо, годинама смо то, оправдано или не, “дозвољавали” углавном због тога што је затајивао људски фактор. Од оних који су писали законе и прописе па преко оних који су били задужени за едукацију и санкције и до свих нас ушесника у саобраћају, а самим тим и пјешака.

После екологије, оно што је веома битно, а са чиме се пјешаци неће сложити, сигуран сам, су тренутне цијене горива и онда је само споро кретање возила у граду значајно скупље. Да се зна, и ја возим ауто само кад морам, а друго превозно средство ми је бицикл. Пензионер сам и као већина мојих колега по том статусу, озбиљно калкулишем са потрошњом горива и поред чињенице да се возим на плин који је тренутно знатно јафтинији и некако издржавам.

Због свега тога стално се питам да ли смо ми то збиља у кризи јер број возила која се крећу улицама Града Бијељина није мањи. Иначе бицикл је тренутно најбољи избор, али морам признати да се не осјећам сигурно и безбједно јер сваког часа вас неко може оборити, а такви случајеви су свакодневни.

О бициклистима, обзиром да сам већ написао коју грешку често чине кад су у питању пјешачки прелази, ћу нешто краће мада не чине ништа мање прекршаја. Код нас у Бијељини и Семберији, бициклисти се крећу свугдје, гдје год пожеле, нико их не санкционише. Под ово “свугдје” сматрам, улицама у супротном смјеру од дозвољеног, возе тротоарима, пјешачким зонама па и новоизграђеном у улици Патријарха Павла, возе се по градском и другим парковима што је нелогично обзиром да на тим просторима има највише дјеце и суграђана из наведеног трећег доба, те, по мени ту не би смјели да се возе.

Међутим, кад у парковима има кућних љубимаца колико и дјеце онда и сам не знам шта предложити. Нека ово остану само чињенице о којима треба једна врста јавне расправе, а хоће ли је бити и када, нисам сигуран. Оно што сам сигуран, сваки правилан примјер који чините у било којој сфери живота неће бити примјећен, а о похвалама да и не говорим.

Управо због тога, тонемо у неку уравниловку, норме су поремећене још од времена рата и све више личимо једни на друге, по поступцима, наравно. Других подјела имамо колико хоћете, од богатих и сиромашних јер оних средњих нема, на старе и нове семберце, на чланове странака које су на власти и оних који су у опозицији и толико нам је засигурно довољно јер у зависности у коју од ових група припадате, дајете, врло често и самовољно себи за право да се понашате овако или онако без обзира шта је једино исправно и по закону!

Што се тиче опреме бициклиста, обзиром да нас нико “не дира” и “није важно” шта пише у нормативима, има нас свакаквих, од оних који возе “кршеве” без свјетолосних сигнала и кочница као неопходне основе па на даље. Чињеница да на улицама можемо видјети савремене и до максимума опремљене бицикле, а о овим електро тротинетима нећу ништа полемисати јер цијели регион још не зна “шта и како са њима”.

По мени, један од највећих проблема што на улицама примјећујем наше старије суграђане који су сами за себе опасност и било би најсрећније да их не возе никако! На самом крају, констатација да опет добисмо опширан чланак, али вјерујте, трудим се бити јасан и приступачан просјечном становнику Града Бијељина, (а ту припада цијела општина). Пишем оно што знам, видим и мислим, пишем о чињеницама и потпуно ми је јасно да многи мисле другачије.

Колико ја знам то је права демократија. Нека “ћути” у мојим чланцима кад је већ нема у јавном животу, бар онолико колико је желимо,  а ко то коме смета, није лако ни схватити те ће ми бити уистину жао да све написано остане неразумљиво.

Срећно у саобраћају !

(Бијељинаданас/