Некадашњи глумац сада је викарни епископ Порфирија

Лупуловић је рођен у Београду, а љубитељи филмске уметности га памте по улогама у филмовима "Биће боље" и "Пакет аранжман", серији "Отворена врата", док га обожаваоци позоришта памте не само по сјајним улогама, већ и по награди за глумачку бравуру "Зоран Радмиловић" коју је добио на Стеријином позорју у Новом Саду 1996. године.

Завршио је Факултет драмских уметности и био један од водећих глумаца своје генерације. Није био добар само пред камерама, већ и у позоришту, где се затекао сасвим случајно, када га је другарица одвукла у Омладинско позориште "Дадов".

- Никада нисам зажалио или да сам се покајао што сам постао монах. Напротив, често ми се догађа да Богу благодарим што ми је помогао да се определим за овај пут јер, наравно, све је засновано на човековој слободној одлуци. Без слободне одлуке свакога од нас нема ни праве праве слободе… Љубав и слобода је оно нешто за чим сам ја кренуо - рекао је Лупуловић пре неколико година у емисији "Експлозив".

- Најбитнија ствар код мене је моје обраћење у хришћанство. Стицајем околности сам почео да одлазим у цркву. То ми је помогло да се спустим на земљу из неких мистификаторских облака. Уопште, хришћанин-православац је моје најближе одређење. Осећам се засићеним од рока и свега тога - рекао је Растко раније.

- Рок је негде у складу са општим начином живота, општом површношћу. Кад одем на Академију, изђускам се и вратим се кући празан и туп. На литургију одем са истим расположењем, са потребом да доживим катарзу, али кући дођем сређен и миран... - рекао је он након што се замонашио.

У сусрету са вером и традицијом, долазиш до хармоничног разрешења својих немира, а у рок животу долази до прикривања тих немира или потпуног отупљивања свих емоција. Зато људи у року изгубе ту неку креативну црту, истроше се, истроше се, истроше се... - изјавио је он тада.

(Курир.рс/ Телеграф)