Драгаш: Силоватељи цивилизације

Тог 24. фебруара потврдило се да диктатори попут Путина не спроводе пропаганду да би људи повјеровали у нешто, већ да не би вјеровали ни у шта, и зато неће ни урадити ништа

Србија 19.04.2022 | 18:41

Немци из Вајмара ходали су насмејани и лепо обучени кроз шумске стазе према оближњем Буцхенwалду, северно од града. Ни то што су на овај излет кренули по наређењу америчке војске, није могло да им поквари расположење у лепом, пролећном, априлском дану. А и зашто би нешто слутило на лоше, ипак су они из Вајмара, града песника, филозофа и уметника, једног од средишта цивилизације којој су дали Гетеа, Баха и Шилера, војводе и краљеве. Ходали су и ћеретали пуни самоспознаје да су тиме што су из Вајмара, људи из жаришта једне цивилизације која слави човека, лепоту, слободу и живот. 

После десет километара уследио је судар. Иза капија нацистичког логора Буцхенwалд угледали су пакао. Лешеве изгладнелих логораша назиданих на гомиле, лица преживелих који се нису много разликовали од покојника, патњу и бол какву свет до тада није видео. Осмех им је нестао са лица, свима је позлило, неки су пали у несвест. Амерички војници враћали су углађену вајмарску господу да проведу још који минут у баракама препуних лешева из којих су желели да што пре оду, како би добро запамтили то што су видели. 

Само десет километара делило је врхунце модерне цивилизације и најдубље поноре злочина. У тих десет километара стала је цела једна историја за коју се свет те 1945. године зарекао да не сме да се понови. Зато да цивилизација коју познајемо, и чији смо део, не би поново била на ивици. 

Два стуба руске агресије

Руска агресија на Украјину грађена је дуго и стрпљиво, на два темељна стуба. Један је антифашистичко наслеђе СССР-а, којег је Владимир Путин инструментализовао као „бренд“ своје нове Русије окренут према „остатку света“. Може ли ико да сумња у слободољубивост и антинацизам нове, Путинове, Русије, која слави победе својих предака, и сећа се милиона својих жртава у рату против Хитлера? Ако сте и посумњали у њихову искреност, ту су да вас подсете старе заставе и победничке униформе сваког 9. маја на Црвеном тргу.

А ако и то није довољно вашој скепси, украшћемо племениту идеју од потомака ратника из сибирског града Томска и од ње ћемо направити државни пројекат – „Бесмртни пук“, у којем ће сваког маја, широм света, дефиловати унуци погинулих бораца против Хитлера, носећи улицама фотографије својих рођака-хероја, који су пали у бици против нацизма. 

Други стуб на којем се стрпљиво и дуго градила инвазија на Украјину је мистични, квази-историјски наратив о изабраности Русије, њеној величини која превазилази оквире нације и чини је цивилизацијом, која је притом супериорна у односу на остале. Овај стуб назван „Руски свет“ окренут је ка унутра, ка Русима, надахњује их довољно дуго да су у тренутку напада на Украјину скоро сви били потпуно убеђени у исправност и правичност овог подухвата. Тог 24. фебруара потврдило се да диктатори попут Путина не спроводе пропаганду да би људи поверовали у нешто, већ да не би веровали ни у шта, и зато неће ни урадити ништа. 

Годинама им говоре да насупрот њиховог историјског народа и његове историјске мисије, стоји читава једна цивилизација, заснована на погрешним вредностима, те да је сукоб неизбежан, а победа извесна. Неко ће противника назвати „атлантисти“ (Александар Дугин), „колективни Запад“ (Леонид Решетњиков) или једноставно – Запад, али ће сви добро знати шта тај непријатељ представља – либералну демократију и све њене институције, људска права, глобални поредак заснован на општеприхваћеним правилима. 

У рат се улази против те цивилизације, а Украјина је само полигон на којој се битка одвија. Да та држава, њен народ и нарочито њихово право да одлучују о себи не постоје уверени су и Владимир Путин, његови пропагандисти и сви њихови следбеници. Да не би било дилеме око епохалне димензије овог подухвата, поглавар Руске православне цркве Кирил објаснио је на самом његовом почетку да рат „нема само политички значај“ – Говоримо о нечем другачијем и много важнијем од политике, говоримо о људском спасењу, ушли смо у борбу која нема физички, него има метафизички значај. 

Жртве на олтару Руског света

Када су мотиви за рат постављени овако високо, изнад сфера реалног и рационалног, а победа и жртве као мисија, онда на земљи све постаје дозвољено. Масакр у граду Буча, на стотине стрељаних цивила везаних руку нужан је корак ка остварењу мисије, баш као и масовна гробница у селу Бузова код Кијева, бомбардовање железничке станице, разорени градови и опљачкане куће.

То су мале и подношљиве жртве на олтару „Руског света“, те нове цивилизације која је кренула у одсудну битку. За њих су прихватљиви и случајеви силовања украјинских жена и двојака од стране руских војника, нешто о чему је Владимир Зеленски говорио пред Саветом безбедности УН, али о чему јавно сведочи све више жртава овог насиља у украјинским градовима, у Ирпину, на пример. 

Овакви злочини били су прихватљиви па чак и разумљиви и самом Стаљину пред крај Другог светског рата. Када му се крајем 1944. године Јосип Броз Тито пожалио на масовна силовања која над југословенским женама чине војници Црвене армије, шеф Кремља му је одговорио – То су млади момци, нека се мало забаве, заслужили су. У тој „забави“ страдало је најмање 2.400 југословенских жена, колико је пријављено, али реална бројка десетоструко је већа, када се примени методологија која је коришћена за оваква истраживања у осталим деловима Европе (Војин Мајсторовиц: Тхе Ред Армy ин Yугославија 1944-1945, Цамбридге Университy Пресс, 2017).

У Москви се све ово негира, демантује, оптужује Украјина за подметање, али зар и то упорно „њет“ није део московског државног речника већ много деценија. Као права „цивилизацијска“ нит, ово безочно лагање и негирање реалности, а нарочито злочина, иде и до дана пред напад на Украјину, када је цео Кремљ љутито одбацивао сваку могућност да ће напасти Украјину. После те велике лажи, остала је само ствар технике да се негира све што је учињено у Украјини – и разорени Маријупољ, бомбардовано породилиште, стотине лешева у Бучи, ракета на железничку станицу, опљачкане куће и продавнице, силоване жене и девојке. 

Одговор цивилизације 

Нажалост, понавља се силовање цивилизације за које се свет још 1945. зарекао да га никада више неће допустити. Понавља се на начин који је Умберто Еко описао у чувеном есеју „Ур-Фасцисм“, страхујући да се фашизам увек може вратити, чак и под „најневинијим маскама“. И када нам даје упутство како да препознамо повратак зла и силоватеља цивилизације, Еко каже да је довољна појава само једне од 14 одлика фашизма па да зазвонимо на узбуну. А у случају руске инвазије на Украјину, и свему што јој је претходило, имамо поклапање не једне одлике, него свих 14. Од култа традиције, одбацивања модернизма, опсесије завером, живота као перманентног ратовања, па до презира према слабијем и креирања „новоговора“. 

У ситуацији када је нападнута, када је изложена силовању, цивилизација има не само право, већ и дужност да се брани. И то искључиво оним што је чини цивилизацијом, а то су њене вредности. Оружани отпор силоватељу је дужност и њу украјински народ извршава на начин који га је већ сврстао у морални врх цивилизације. Запањује и охрабрује брзина и одлучност којом је цивилизовани свет одстранио Путинову Русију са сваког места у којем је она била равноправни учесник, претварајући се да дели заједничке, свевременске вредности. И из Савета Европе, недавно и из Савета за људска права УН, из међународног спорта, а нарочито из глобалне трговине и финансија.

То је судар попут оног који су 1945. доживели Немци из Вајмара, судар изопачене визије света и свог места у том свету, са реалношћу цивилизације, која је поручила – Ви сте ово што видите, а не оно што сте мислили о себи и о својој нацији. 

Зато што брани своје вредности, одговор цивилизације на руску представу о својој супериорности, мораће да се настави и када у Украјини наступи мир. Баш као што је Нирнберг био печат цивилизованог друштва над својим антиподом, неки будући стални или специјални суд мора бити одговор на покушај силовања цивилизације којем сведочимо у Украјини. Почињени су непобитни ратни злочини, њих је неко наредио и неко их је извршио, докази су већ сада бројни и необориви.

Почев од одлуке руског државног врха о агресији на независну државу и чланицу УН, па до сваког појединачног убиства, крађе и силовања. То ће бити последња, али и најважнија потврда победе цивилизације над својим непријатељем, али што је једнако важно, биће подсећање новим генерацијама да нешто слично никада не сме да се понови.

Аутор: Орхан Драгаш