Клошари свуда око нас: Освета лоших ђака...

Синтагму из наслова је у животу могуће срести сваки у Бога дан. И у свим сферама човјекова живота и рада дакако. А сваки пут се прича своди на једно те исто – да другима, обичним људима, господарским субјектима, државним и јавним установама и институцијама живот загорчавају протухе у које се тијеком њихова живота, не због добра него због зла, често упирало прстом.

Босна и Херцеговина 13.04.2022 | 17:15

Да су, примјерице, остали упамћени као преваранти, да су били лоши ђаци и студенти, да су упитни и магистри и доктори знаности, да су особе проблематична морала којима рад за опће добро, али и част и поштење не значе ништа а успињање на љествици моћи све, да због тога моралним критеријима претпостављају слијепу послушност према ауторитетима, од првог изнад себе до оних из самих врхова политичких и иних пирамида моћи.

Таквих сам се тијеком радног вијека до миле воље и сам насусретао. О хрватском интересу ми је, рецимо, задњих тридесетак година лекције држао највећи олош – уз додатак, идентична је прича и код бораца за бошњачку и српску ствар – они који свугдје гдје постоји правна држава завршавају на истом мјесту. У затвору. А овдје су, према зјакама које продају сироту свијету, на првој линији обране свога народа, спремни да за њега жртвују и властити живот.

Направи ли се, пак, и површнија рендгенска снимка таквих, у питању су редом сумњиви типови, народ би рекао клошари који су на чудне начине, по принципу „никад није касно“, завршавали средње школе и факултете, неријетко и докторирали у напуштеним гаражама и на бензинским пумпама. Типови који, успркос свему томе, одлучују о животу свих нас, који су у државним и иним министарствима главни стратези развоја, који свакодневно утврђују што је морално а што не – и који темељем тога уништавају и оно мало наде како би се ствари коначно могле покренути с мртве точке.

И част и поштење не значе ништа а успињање на љествици моћи све, да због тога моралним критеријима претпостављају слијепу послушност према ауторитетима, од првог изнад себе до оних из самих врхова политичких и иних пирамида моћи.

Говорити о интензитету ове појавности не значи говорити о усамљеним случајевима. Напротив. Имате их на сваком кораку и у сваком дијелу БиХ. Задњих година сам, рецимо, знао писати о оном што се догађа на зеничком универзитету, који је прије само седам-осам година словио за једног од ријетких који су се отхрвали амбицији политике да им уништи свеучилишну, и институционалну и академску аутономију.

Но, ако политичке моћнике, поред неморала који је као њихова особина готово па неупитан, одликује ишта, то је неодустајање од жеље да се властита шапа стави на све око себе. У случају зеничкога универзитета задњих неколико година се то види и јасније него другдје. О судским процесима, како би се „неподобне“ избацило из вертикале одлучивања сам и  досад писао.

Оно, пак, о чему желим проговорити овом згодом исто је, чак и канцерогеније јер се зарад потребе да се контролира Универзитет не преже ни од уништења, како зеничкога универзитета тако и високог образовања овог дијела земље.

Недавно су, ако коме још није јасно на што мислим, ресорно министарство и влада Зе-До кантона усвојили нацрт новог Закона о високом образовању. Но, да би га на усвајање кантоналном парламенту као приједлог и прослиједили, морали су осигурати јавну расправу онима којих се закон тиче – наставном особљу, али и студентима и свим другим запосленицима зеничкога универзитета. И зажалили су. Јер, добили оно што су једино и могли – негативан став свих њих.

Негативна оцјена нацрта је, и то једногласна, дошла од сената, од синдиката, од уније студената.

Ако политичке моћнике, поред неморала који је као њихова особина готово па неупитан, одликује ишта, то је неодустајање од жеље да се властита шапа стави на све око себе. У случају зеничкога универзитета задњих неколико година се то види и јасније него другдје

Све то, међутим, није био разлог ресорном министру да оно што је предложио још једном проанализира, ако ни због чега онда због чињенице да је и сам професор, и да уз добру министарску плаћу хонорар од неколико професорских норми као вањски сурадник зарађује на преко 50% тамошњих факултета.

Нажалост, министар се одлучио за друго, за јавну лекцију колегама, ректору посебице, и то на начин који, добије ли његов план удара потпору политичке булументе, тјера на размишљање каква је будућност првог човјека зеничкога универзитета. Јер, у писму министру, а захваљујући медијима исто је могла сазнати и јавности, ректор је јавно демистифицирао разлоге због којих се иде у предложена законска рјешења.

Није ми, истина, накана ректорове замјерке поименично наводити. Но, двије је немогуће прешутјети. Министров је закон прије свега, барем по суду ректора, у супротности с Оквирним законом, а због тога је као предлагач одговоран министар особно. Његовим се приједлогом, потом, тако разумјех оно што ректор написа, дефинитивно ставља страначко-политичка шапа на управљање универзитетом и елиминира и оно мало аутономије коју је, успркос атацима којима је изложен, успио очувати. И стога министар, поручује му ректор, не прође ли му план, не треба кривити њега, професора Дураковића, него се запитати коме и чему сутра треба служити законско рјешење којег нитко не жели – ни професори, ни студенти, ни остали запосленици?

Што се, пак, мене тиче, министарском памећу колеге професора нисам изненађен. Напротив. Да му, још конкретније, закон значи колико и „лањски снијег“ могао сам се увјерити и у другим ситуацијама – и пуно прије но што је зајахао на министарску функцију – посебице у вези с избором у виша професорска звања, међу којима су му нека од прије 5-6 година, ако добро прочитах, разлог зашто је ишао и у данас проблематичне законске захвате.

У то вријеме, да не дуљим, избор у више звање није добио наставник с катедре за социологију и филозофију због неиспуњавања минимума законских увјета. Човјек једноставно није објавио знанствених радова колико за избор у више звање закон прописује. Том избору сам се, уосталом, и из наведених разлога – супротан је закону – и особно успротивио.

Данашњи први човјек кантоналне власти за високо образовање, у то вријеме само вјерни страначки слуга на позицији професора, увјеравао је колеге, и мене међу њима, да се закона не треба држати као пијан плота. Да се, како нам је појашњавао, законом цртају идеални сценарији од којих је реални живот најчешће миљама далеко.

Покварен, злочест, манипулатор – а склоност манипулацији министар је демонстрирао и у ТВ дуелу док овај текст настаје – се не постаје преко ноћи. То је, напротив, дио вриједности које човјек формира тијеком живота, најчешће још у раном дјетињству

Зашто ту логику колега потеже тада ми није било јасно. Но, све што се након тога догађало скидало је вео с његових мотива. Касније сам, наиме, о данашњој првој СДА образовној виолини, могао чути и још штошта – и у подтексту свега је неморал о каквом је, ради ли се о свеучилишним наставницима, тешко и сањати. На обрани магистарског рада комисија му је, увјеравали су ме, дала зелено свијетло, али уз усмено преузету обвезу да о пријави докторске дисертације неће ни размишљати, камо ли пријаву подносити.

Нажалост, и то су ми рекли, слагао је. Наводно, будући на исту комисију, сарајевски универзитет посебице, у будућности није могао рачунати, до доктората је дошао захваљујући обманама његова, да му Бог прости, зеничког професорског патрона, али и триковима којима је у нечасну работу увлачио колеге с бањалучког универзитета.

У односу на такве информације сам, признајем, имао резерви, приписујући их злоћи од које имун није нитко, чак ни интелектуална каста. Но, будући сам данас и сам у прилици пратити на што је све зенички министар спреман, све ближе ми је памети да некадашња увјеравања не треба игнорирати.

Јер, покварен, злочест, манипулатор – а склоност манипулацији министар је демонстрирао и у ТВ дуелу док овај текст настаје – се не постаје преко ноћи. То је, напротив, дио вриједности које човјек формира тијеком живота, најчешће још у раном дјетињству. Зрела животна фаза, хоћу рећи, само нуди пуно више могућности да све то избије на површину.

А код министра зеничкога образовања је, како ствари стоје, ескалирало кад се осјетио толико моћним да свој систем вриједности може ставити у пуни погон. У корист себе, а против свих и свакога тко му се на путу нађе. Па ви, драги зенички колегице и колеге, размислите с каквим чудовиштем имате посла. И с ким вам се је носати барем до слиједећих избора.

Аутор: Академик Славо Кукић