Мајстори умиру, а за њима и разни занати (ВИДЕО)

Упркос кризи, фабричкој производњи и неконтролисаном увозу робе, неколицина занатлија у Бијељини, ипак, опстаје у свом послу… Многе је зуб времена начео, па са нестајањем мајстора, одумирали су и многи занати, јер није имао ко да их наслиједи… Занатлије које и даље раде, броје дане у радњама, броје муштерије и тешко зарађени динар…

Република Српска 20.03.2022 | 17:09

Многе занате вријеме је прегазило… Нестали су грнчари, абаџије, терзије, казанџије, бачвари, воскари, лончари….Њихову улогу преузела је индустрија… Оно што је некад било нужност, данас је само детаљ старине као украс… Оно мало мајстора, што је остало у бијељинској чаршији, на ивици је снаге због крваве борбе са бирократијом, високим државним наметима и порезима…

“Која смо ми индустрија, индустријска струја, вода, смеће… Док платиш кирију за локал, док платиш порезе, доприносе, нема те нигдје. А пет марака је скраћивање панталона било ‘95. године И сад 2022.године, ми не смијемо да подигнемо цијене, ако подигнемо, тек тад нећемо ништа радити”, прича кројач Бојана Керлета.

“Ја никад нисам зажалио што сам ово наставио радити послије оца, али је проблем, што ми од обућарског материјала у Бијељини немамо ништа, значи све живо што ми треба за поправку, ја овдје да бих сједио И дочекао муштерију, ја то морам имати све купљено, да имам на стању, да бих могао радити, ако немам, џаба сједим”, каже обућар Афан Хаџихајдић.

“Боримо се за опстанак, није оно што кажу да се можеш обогатити, али можеш да преживиш, неће остати гладан. Увјек ће бити да се заради за оно основно, барем је досад било тако, да је било за основно, а за више, то не може, то је за неке друге бранше остављено”, објашњава сајџија, Бошко Стојановић.

Поједине занатлије некада су имале велику конкуренцију, данас се на прсте могу набројати,  док су мајстори попут сајџије, обућара, сарача и ћурчије можда последњи изданци старог занатства… Свјесни да се занат чува кроз преношење знања, ови вриједни људи тврде да млади нису заинтересовани да наслиједе њихово знање…

“Млади неће то да раде, овдје је јако мала зарада. Видите да нам све оде вани, ми ћемо бити најстарија нација на Балкану”, истиче кројач Бојана Керлета.

“Мало се ишта сада ради, што се тиче механичког, осим аутомобила. Можда, сад крене криза, па ће људи рећи дај да било шта научим”, додаје сајџија Бошко Стојановић.

“Што се тиче Бијељине, неће остати без обућара, то знам, јер има син који ће наставити да ради послије мене. Али занатство је потонуло скроз, нико иИ не отвара, јер сад траже сви брзе паре, а овдје паре нису баш брзе”, тврди обућар, Афан Хаџихајдић.

Остаје је отворено питање – да ли занатство има шансе да преживи ако се прилагоди потребама времена..?! У пракси се показало да данас није довољно имати радњу И чекати муштерију… То вријеме одавно је прохујало, док поједини, попут, сарача Неџада Пилаковића, ћурчије Ђорђа Дрвенице и ужара Селима Шабановића, који су наслиједили радње од својих очева, пркосно одолијевају зубу времена, јер занат се тешко напушта…, то је начин живљења и дио породичне традиције…

(БН/Н. Петровић Фото: БН)