Стање око Русије, Украјине и САД-а из више углова

Шта се то догађа с Украјином? Је ли рат заиста на помолу, или је све ово само још једно хладноратовско надметање великих сила, каквих смо били свједоци у прошлости. Шта се све ваља иза "украјинске кризе" за најважније учеснике те највеће свјетске непогоде од кубанске или берлинске кризе, које су такође злослутно најављивале могући рат?

Свијет 13.02.2022 | 17:45

Стране земље повлаче своје дипломате и позивају своје грађане да напусте Украјину, САД повлачи своје проматраче из Донбаса, затвара се ваздужни саобраај изнад те земље за цивилни промет, а Украјинци су већ слуђени од свега тога, јер им то утјече и на пад економске производње, одлазак инвеститора, раст цијена, девалвацију гривње, што ствара додатне социјалне, а и политичке проблеме.

Али, иако Американци стално гатају и пријете датумом напада на Украјину, а Руси, упркос томе што говоре како су то све небулозе и глупости, с украјинске границе, не само да не смањују, већ стално повећавају број војника и ратне технике. Међутим, у средини је Украјина. И Руси и Американци на њој билдају своје мишиће. Зато није ни чудо да се управо у Кијеву највише љуте на најаве о рату, али и боје гомилања руских трупа уз њихову границу.

'Повјерљиви обавјештајни извори'

- Ако имате конкретне податке о дану напада, дајте нам их покажите, зазива очајнички украјински предсједник Зеленски, на сваку америчку најаву напада "из повјерљивих обавјештајних извора" или поручује Русима, ако су најаве о нападу тек "антируска хистерија Запада" и немате намјеру нападати, зашто не повучете војску с наших граница, чему маневри уз наше обале на Црном мору или у Бјелорусији, на стотињак километара од Кијева. Је ли икога у овоме брига о томе шта мисле Украјинци?! Јесу ли они тек колатерална жртва америчко-руског супарништва, и је ли у игри посљедњи чин њихове борбе за опстанак?

Дакле, шта и гдје су ту Руси, Украјинци и Американци, али и Европа, која је у свему најтромија и најнедореченија? Кренимо од тога да рата ипак неће бити, јер он би из темеља промијенио геостратешку позицију Европе, а и свијета. Наиме, у том случају могло би доћи до несагледивих посљедице за све инволвиране, од нестанка Украјине као озбиљне државе и нације, па и неког засебног идентитета у случају успјешног руског "ратовања", али и до великих преслагивања и потреса у самој Русији ако ствари не крену "повољно". Неки су склони рећи да би Путин већ кренуо да је сигуран у брзу и ефикасну побједу, али ипак, рат је стање у којем би и он могао извући дебљи крај.

Све то би изазвало велике промјене у свијету, а вјероватност да се о томе рационално размишља је и највећа, срећом, препрека за почетак ратних сукоба. Вјерватније је да он "звецкањем оружја" жели показати да је велесила с којом треба рачунати те чија се потраживања и услови морају респектовати. Постоји неколико разлога за такво стварање напетости.

Први је натјерати Европу да одустане од пријема Украјине у НАТО, ради властите сигурности - што војне, што енергетске (иако се то, објективно, неће догодити у сљедећих десет година) те оно најважније - да у страху од рата Запад присили Украјину да пристане на оно што је у Кијеву прави страх у улици бријестова - давање специјалног уставног статуса Донбасу и стварање "неке врсте "Републике Руске" према узору на Републику Српску, чиме би Русија преко те "федералне јединице" имала директни уплив на украјинску политику те би могла блокирати и одредити сваки стратешки план Кијева, попут чланства у ЕУ или НАТО-у.

Осим тога, један од циљева заправо је економско и социјално исцрпљивање Украјине, која не може живјети и развијати се под сталном хистеријом могућег рата те држати под оружјем толико војника.

У овој ситуацији страни инвеститори одлазе, кредити слабо стижу, пада производња и Украјина се налази пред могућим социјалним бунтом, који Русија може искористити, а има довољно снаге да га потакне, како би земљу бацила у хаос те настојала изазвати промјену власти која би можда била склонија Москви.

Проруски настројено становништво

Не треба заборавити да, осим политичких опција, један дио украјинског становништва још је увијек проруски настројен.

Према неким незваничним, али обавјештајним процјенама, таквих је око 20-25 посто, а када се ту зброји и одметнути Донбас, та бројка није за занемаривање. Русији Украјина прво треба да би њоме потврдила свој статус велике силе, а друго, да би створила око себе тампон зону којом се ограђује и спречава утјецај или продор "идеја" са Запада.

Други, пак, мисле да Путин тиме шаље поруку да се њега и његов систем који је успостављен у Русији не дира те да га се пусти да влада онако како жели, а с друге стране да на миру тргује са Западом, опскрбљује их плином и нафтом - и сви задовољни. Путину уз његове границе не одговара просперитетна и демократска држава с којом има врло сличне историјске и културолошке везе.

Ако Украјина не може бити Лукашенкова Бјелорусија, онда барем да буде попут Грузије - вјечно дискутабилна и нестабилна. Такву је сигурно НАТО, уз све пријетње и најаве, неће примити у своје редове.

Украјина свакако није нека узорна демократија, знамо да је једна од најкорумпиранијих држава на свијету (Русија им ту не бјежи пуно), али ипак је тамо власт промјењива на изборима, уз разнолик парламент, па и дио опозиције која је отворено проруска, чак и у овом драматичном тренутку. Међутим, у свему томе и САД има своје интересе и добитке.

Сталном "најавом" рата заправо се највише штети и отежава самој Украјини. Политиком застрашивања Украјине, САД је искористио ситуацију да, након врхунца хладног рата, поново појача своје војне снаге у Европи, али овај пут у источном дијелу. Због страха од Путина и калкулисања око инвазије на Украјину, Вашингтон је успио политички, економски и војно уз себе још више везати Европу.

Пољска, Естонија, Латвија, Румунија већ примају америчке војнике и траже их још. Проблем данашње Русије, коју Путинов режим фрустрира, јест у томе да већина земаља које су с Русијом биле или дијелиле прошлост, историјско искуство заједничког живота или су им пак културолошки блиске, желе се ставити под скуте Вашингтона. Свакако је то питање на које у Москви не желе одговорити или их оно чини нервознима.

Безумна авантура

А то питање гласи: зашто се некадашњи руски савезници или земље које су с Русијом биле у истом државно-правном савезу - од ње окрећу?

Естонија, Латвија, Литва, Украјина, Грузија и Молдавија одлучиле су окренути плочу. Москва би се требала запитати: зашто је томе тако? И што то ми не можемо њима понудити да остану уз нас?! А ако се све своди на оно да су Американци пропагандно јачи, онда утолико горе за Русе. Како каже украјински политолог Гордеј Белов, својим политиком према Украјини само су омогућили САД-у да још више стави своју шапу на Еуропу те још више удаље Украјину од себе.

И док, чини се, Русија не намјерава напасти, амерички транспортни авиони довозе војнике у источну Еуропу, а Украјина подмазује захрђале улазе на старим совјетских атомским склоништима. САД с једне стране гура, хиљадама километра далеко од себе, Русију у безумну авантуру те везује Европу још више уз себе. Дизањем ратних тензија око Украјине, САД игра игру у којој, чини се, не може изгубити. Ако Руси нападну, ликоват ће и говорити да су у праву, ако, пак, Руси не нападну - могу казати - нису напали јер смо ми дизали галаму и упозоравали.

Русија је незадовољна ширењем НАТО-а на исток, тик до својих граница. То је разумљиво, поготово за једну земљу која има амбиције бити велесила као што то жели Русија. Путин такође има своју рачуницу да може добити и без рата. Прво, рећи ће - ево Американци су говорили да ће рата бити те да ћемо ми бити агресори, а ми нисмо напали, како су говорили. То ће подићи Путину пољуљани рејтинг. Но, с друге стране, економски ће исцрпити Русију, која унаточ енормним девизним и златним резервама (око 650 милијарди долара) стоји пред неколико проблема.

Инфлација расте и највећа је у посљедњих 15 година. Друго, Путин из буџета стално повећава плате војсци, полицији и обавјештајном апарату те смирује социјалне тензије, а страх од санкција свакако је велик, колико год их Кремљ настојао омаловажити и исмијати. Наравно да Русија има и протусанкције које би погодиле Европу. Но, питање је колико ће то моћи издржати.

Али, у свему томе не треба занемарити још једну ствар, а то је евидентна фрустрација коју Путин исказује према "губитку" Украјине. Не заборавимо да је он говорио о Украјини као случајној или вјештачкој тековини, како је написао есеј у којем доказује да су Руси и Украјинци један народ те како су Украјинци "нација настала" тек крајем 18. стољећа. Путина свакако боли Украјина, а то у овој кризи може изазвати нерационалну одлуку. Наиме, многи аналитичари руских дешавања увјерени су да ће о свему ипак одлучити он лично.

(Јутарњи лист)