"Не вјерујте ви мени превише, ја сам вам к'о онај голуб превртанер"

ГОЛУБ ПРЕВРТАНЕР

"Не вјерујте ви мени превише, ја сам вам к'о онај голуб превртанер", говорио је почетком 80-их година млади професор Факултета полтичких наука и перспективни комунистички апартчик Ненад Кецмановић својим познаницима и пријатељима.

"Голуб превртанер" Кецмановић тих година још увијек ради у кабинету партијског моћника Тоде Куртовића и пише своју до сада најзначајнију књигу "400 питања Тоди Куртовићу", а истовремено одржава тајне разговоре за припадницима британске обавјештајне заједнице.

На деликатним сусретима који су се најчешће одржавали у сарајевском хотелу "Бристол" Кецмановић своје британске госте, међу којима се истицао каснији амбасадор у БиХ и СР Југославији Цхарлес Цраwфорд, брифира о актуелним политичким приликама, анализира, инсајдерски, из прве руке, кључне актере тадашње политичке сцене у БиХ, износи врло радикалне ставове у вези са косовском кризом која тих година постаје централно питање поститовске Југославије.

Будући да су и његови британски пријатељи и суговорници, као и припадници тадашање комунистичке номенклатуре добро познавали Кецмановићеву лакомост на финанцијско-материјалне "ситне облике пажње", наравно да су га у складу са могућностима својих буџета адекватно наградили за сарадњу. Изведено је то на типично британски џентлменско-дискретан начин: током Олимпијаде у огромном "кадровском" стану фамилије Кецменовић у центру Сарајева, смјестили су се били британски новинари, па је професору Кецмановићу исплаћено нешто више новца, кирија новинарима "појачана" је цијеном услуга које је пружао њиховим земљацима обавјештајцима.

НЕСУЂЕНИ ПРЕДСЈЕДНИК ЈУГОСЛАВИЈЕ И БиХ

Но, опрезни Кецмановић и његови британски суговорници високе обавјештајно-безбједносне културе подцијенили су "радозналост" локалне Службе државне безбједности која је годинама над њима и њиховим домунђавањима проводила континуирану оперативну акцију. Сви су они тајно праћени, столови у кафани хотела "Бристол" су били озвучени, снимљено је стотине сати разговора у којима су повремено судјеловали још неки истакнути интелектуалци, професори са сарајевских факултета које би Кецмановић доводио.

Никада се вјероватно за то не би сазнало, јер је Кецмановић цијело вријеме напредовао у академској каријери, имао подршку утицајног дијела естаблисхмента, "догурао" је чак и до ректора сарајевског Универзитета, да га крајем 1988. године његови пријатељи из политике нису предложили (као јединог кандидата) за члана Предсједништва СФР Југославије из Босне и Херецеговине.

У том се тренутку пале обавјештајно-безбједносни аларми и на сједници Републичке конференције Социјалистичког савеза радног народа БиХ, која је била задужена за кадровску полтику, постављено је питање морално-полтичке подобности професора Кецмановића с обзиром, како се тада први пут чуло, на његове непримјерене контакте са страним службама.

Након тога настаје до тада у политичком животу БиХ незабиљежена политичка гунгула. Политичари, јавност, медији се поларизирају за и против Ненада Кецмановића, одржавају се митинзи подршке њему и осуде његових "прогонитеља". На крају је формирана Комисија која је требала испитати наводе о умијешаности Кецмановића у недопуштене активности, како се колоквијално називао рад за британску обавјештајну заједницу.

Велики дио материјала у којим су документовани његови контакти са британским партнерима, стенограми разговори, аудио и видео записи, налазили су се у архивама савезних обавјештајно-безбједносних служби. Након што су се током посјете Београду чланови комисије увјерили у садржај тих докумената, чули и прочитали на који је начин несуђени будући колективни шеф државе комуницирао са страним објавјештајцима, препоручили су да предлагач одустане од кандидатуре Ненада Кецмановића за државни врх Југославије.

ВЈЕЧИТИ ИГРАЧ СА КЛУПЕ ЗА РЕЗЕРВЕ

Одлучено је потом да се будући члан Предсједништва СФРЈ бира непосредним гласањем грађана између више кандидата српске националности. Пола године касније, у љето 1989. године, на изборима је побиједио Богић Богићевић као први члан Предсједништва СФРЈ који је икада изабран гласовима грађана, а не партијских форума. Поражен је Кецмановићев фаворит, Драган Калинић.

Ненад Кецмановић се као предсједник Савеза реформских снага на првим вишестраначким изборима у Босни и Херцеговини кандидовао за члана Предсједништва БиХ из реда српског народа. У Предсједнштво БиХ тада су изабрани кандидати Српске демократске странке Биљана Плавшић и Никола Кољевић. Након њиховог напуштања Предсједништва БиХ и одласка на Пале у априлу 1992., Кецмановић постаје члан Предсједништва БиХ, али се након два мјесеца и он повлачи и одлази у Србију.

Занимљиво је напоменути, о чему Кецмановић и његови пријатељи избјегавају говорити, да је "голуб превртанер" био члан Предсједништва БиХ које је 20. јуна 1992. године прогласило ратно стање у БиХ. Кецмановић је као један од коаутора (други је био Фикрет Абдић) текста тог документа као агресоре на Босну и Херцеговину означио Савезну Републику Југославију и паравојне снаге босанских Срба.

Треба утврдити и то да су предратни челни људи Савеза реформских снага, попут предсједника Ненада Кецмановића, високих функционера Милорада Додика, Драгана Калинића, Емира Кустурице, Тодора Дутине, пјевача Ненада Јанковића... данас најистакнутији и и најдосљеднији критичари предратне федеративне Југославије, најистрајнији негатори могућности опстанка Босне и Херцеговине и најагилнији борци за "српски свет".

(БН)