Исповјест Милоша Бојанића: Заплакао због родитеља

Чудан је и необичан пут овог фолкера. Милош Бојанић отпевао је велики број народњачких хитова, али се и данас, у својој седамдесет првој, води једном песмом Дина Мерлина.

Забава 06.02.2022 | 16:11

Певач воли да ради, да гради, а највише на свету мрзи - јагоде. Све што је стекао у животу, све куће, дворце, аутомобиле... поделиће како он мисли да је најпоштеније.

Па тај неки мој, како ти кажеш, животни пут... веома је чудан. Тако да га опишем. А шта ти је животни пут? Од рођења, па до... Па досад! Рођен сам и одрастао у Рухотини, то ти је моје детињство, и ево ме сад овде, у Новом Саду.

Моји су приметили да имам тај неки таленат за музику још док сам био баш мали, а то се некако поклопило с појављивањем првих транзистора. То деца данас и не знају шта је.

Касетофон на прозору

Мој један стриц је радио у Словенији и донео касетофон у Рухотину. Чудо! Стрина је касетофон поставила на прозор, да сви чују и виде да она има касетофон, таман посла да неко у селу не примети. Тада је постојало пет, можда шест певача у целој земљи и ја сам за недељу дана научио све те њихове песме које су се пуштале на радију. Шта сам ја имао тад, 15 или 16 година, и кад сам научио све те песме, они открили да имам слуха. Чујем ја тако Сафета, Недељка Билкића, мог великог идола...

Дан-данас смо нас двојица велики пријатељи. Ево, сад да га назовеш и да га питаш ко њега највише воли на естради, он би ти рекао: „После мајке највише ме воли Милош Бојанић!“ Стварно је тако. Али да ти се вратим на те моје почетке, о Недељку могу и неки други пут... Уз тај касетофон ја сам кренуо да певам свуда, па и по улици. Касније сам отишао код стрица у Нови Сад и...

У шинобусу

Имао сам стрица овде у Новом Саду, умро је пре две године... Е, када сам био код њега, једном приликом запевам ти ја у шинобусу - шта има везе, није мене било срамота - окупили се људи око мене и слушају. Одједном, долази један лепо обучен господин, ташна, кравата, у то време је то било фит, што се каже...

Па онако лепо зализана коса, ставио неки гел да се сија, а марамица у џепу да се види елеганција. Приђе тако он мени и пита ме знам ли ову, знам ли ону... Па једну, па другу, па трећу песму... А ја све знао! И у једном тренутку вади он и показује ми неку легитимацију на којој се налазила његова слика. Каже, он је из Радио Новог Сада.

Како је он то изговорио, мени су се ноге одсекле! Рекао ми је да има свој оркестар и питао ме да ли бих ја певао с њима на Венцу у једном лепом одмаралишту... Гледам ја њега, па му кажем како да певам с њима када немам ни гардеробу ни ништа, а он каже да се ја не бринем за то, да ће ме они обући... Јаааоооо! Па ти не можеш да схватиш моју срећу! Ја Босанчић из села да певам с њима?!

Па он је мене позвао да остварим свој сан. Дођем ја тамо, добијем одело, све, они су сви били сређени. То је био тамбурашки оркестар, његова браћа су била много лепи људи, а и он је био као лутка. То је била нека моја 18. година. Е, а од моје 15. или 16. године сам почео да певам по приредбама и такмичењима која су се организовала. Освајао сам сва прва места, то су били ти неки моји почеци.

У време Југославије

Лепо се живело у време Југославије, то је био прави живот. Једно вече, ја будем довољни храбар и луд и не одем код стрица, већ с њима да свирам. Када су они почели да свирају, ја сам седео, а један узе микрофон и најави ме овако: „Е, сада ћете да чујете новог Сафета Исовића!“ Па ти не можеш да схватиш како сам се ја тада осећао! Сафет је био појам. Нисам имао трему ни ништа, ваљда сам много желео да успем и волео да певам. Био сам с њима једно два месеца.

Морам у војску...

Међутим, родитељи су ми јавили да је стигао позив и да морам у војску... Пииии, прекида се моја музичка каријера и ја одлазим у војску. Осећао сам се страшно у том тренутку, ја сам себе видео на том неком путу... откуд знам. Певао сам, имао плату, бакшиш, а што је најгоре, ту су биле и девојчице около... Испало је како је испало, после војске никада нисам тражио музику и кафану, то ми је било надохват руке.

Јединац

Био сам син јединац, моји родитељи су имали имање, кућу, нису били сиромашни, али ниси ни мени дозволили да идем у школу. Они су хтели да останем на селу и будем пољопривредник. Одувек сам знао да то не желим, али нисам смео да писнем до пунолетства и пре него што одслужим војску. Када сам се вратио, ја сам им рекао да идем код стрица у Нови Сад да се запослим, да радим и да упишем средњу школу.

Није им било право, али сам дошао овде у Нови Сад код стрица и запослио се у „Неимару“ као физички радник. Биле су то тешке три године, одустајање од школе није била опција. Био сам хендикепиран тиме што немам завршену средњу школу као моји рођаци и генерација која је већ уписала факултет. Ја сам свом оцу рекао: „Ти си последњи пољопривредник у нашем племену!“ Њега је то вређало страшно, али тако је и било.

Члан Савеза комуниста

Уписао сам четворогодишњу саобраћајну школу, нисам хтео трогодишњу, али пошто сам радио и ишао ванредно, ја сам газио испите и завршио четири године школе за три реалне године. Овде сам слушао наставу, а у Земуну полагао испите. То ти је било у време Тита, ти се сигурно не сећаш тог лепог времена. Тада ниси могао, као сада, да купиш било коју диплому и докторат.

Чим сам добио диплому из средње школе, хтео сам даље и боље, уписао сам факултет. Када сам завршио средњу школу, више нисам био физички радник. Један од организатора из кафане, који ме је јако добро познавао, предложио ме је за фирму која се тада отварала, то је био „Паркинг сервис“.

Организатор ми је тада показао оглас у новинама и рекао ми је када и где да одем, али и ког директора да тражим, да се на њега позовем. Сав сам се изгубио и отишао на тај разговор. Каже он мени да донесем ђачку књижицу, личну карту и чланску картицу Савеза комуниста. Пошто нисам био члан, морао сам да се учланим, што сам и урадио, и запослио се као инспектор за саобраћај.

Саобраћајни инспектор

Ја сам поред мог редовног посла певао по кафанама, по свадбама, свуда по Србији, а у исто време и полагао испите. У „Паркинг сервису“ сам напредовао, био сам први директор те фирме. Сваког петка сам крао тај један сат на послу, изађем мало раније и одем у Беч.

Тамо сам певао петак до четири, субота до четири, у недељу увече завршим мало раније да бих у понедељак био на послу. Док сам радио као саобраћајни инспектор, почео сам да градим своју прву кућу у Футогу. Певао, путовао, радио у фирми, студирао и градио... То је било лудило, и није ми било тешко, јер сам знао да хоћу да успем. Мој први дворац настао је још док сам био студент.

Отац и мајка

Ууххх... родитељи... Погодила си ме у срце, али одлично питање... Моји родитељи... Шта да ти кажем, они су отишли на онај свет са жалом што сам ја отишао од куће. Ниједној мојој дипломи, нити певању, нити свим тим мојим плочама, кућама... ничему се нису обрадовали. Нисам лак на сузама, али ове успомене их изазивају, извини... Никада се нису обрадовали, и то је нешто што цео живот носим са собом.

Када год сам дошао и рекао: „Донео сам диплому“, било је - па добро. Донео сам прву синглицу, они кажу - па добро, песма „Само тако“ је убила, била ооогроооман хит, а они су рекли - па добро...

На моју диплому инжењера одговор је био - па добро. Никада се нису обрадовали како бих ја на њиховом месту. Ја сам једно сељачко дете; фигуративно, отишао сам од оваца, свирао сам фрулу, коју и дан-данас свирам. Никада се у свом животу нисам покајао што сам отишао за својим сновима, али ето, дотакли смо се теме која ме цео живот тишти и боли.

Доца Иванковић

Одлазио сам често у Беч и тамо сам почео да снимам. Једном приликом, када сам се вратио, отишао сам да моје песме чује Добривоје Доца Иванковић, он је био директор ПГП ког не могу а да не споменем.

У то време ПГП је био појам.

Мени је Доца рекао: „Јао, бре, Мишо, па ти певаш одлично!“ и почео да ради са мном. Узео је четири моје песме, направио ми је још четири и објавио мој први албум. Када сам га снимио, узео сам годишњи одмор у фирми, јер ме је Доца послао у Париз да певам код једног његовог пријатеља.

У једној малој кафаници у Паризу ја чујем песму „Само тако“, али у колу, у скроз другачијој изведби. Ја сам њу чуо на свој начин неки, узмем и снимим је на диктафон. Ми смо њу касније прерадили. Много сам ја учествовао у стварању песама кроз целу своју каријеру, али ето то је бог тако хтео и наместио.

Само тако

Када сам отишао у Беч, дам оркестру форшпил и отпевамо на мој начин „Само тако“, после прве изведбе тражили су песму још 20 пута. Мени је тада све било јасно. Сними мој један колега то на вокмен и однесемо Доци. Он је имао њух, створио је и Цецу и Маринка, Весну Змијанац, Еру Ојданића, мене...

Одушевио се он песмом и када ме је питао чија је, ја кажем немам појма. Он се заузео и сазнао да је ту песму направио Предраг Радовановић, али не као песму за певање, већ у мањим круговима по Чачку се то свирало у колу после наступа.

Замолио га је Доца, и Предраг је дозволио, ја сам то обрадио и снимио онако како данас песма звучи. На основу те песме сам направио револуцију. То је био мој други албум, први албум ми није био толико популаран, са „Само тако“ је све почело. Мене су након те песме звали сваки дан, пошто није било мобилних телефона звали су у фирму на телефон. Било ме је више срамота да проводим тамо време на телефону и користим позицију.

Тада сам дошао на раскршће када морам да одлучим где сада. Веровао сам у себе и исплатило се. Напустим фирму и наставим музичку каријеру. Са песмом „Очи зелене“ добијам Оскар популарности, за који мислим да је редак који се регуларно добијао, али и постајем певач године.

Босна, Србија, свет

Босну ја волим изнад свега, али је за мене Босна и тада била... Није била земља у којој сам видео перспективу. Имао сам визију, мени је Србија увек била мајка. Ја имам неограничени боравак у Немачкој, у Америци, имам и њихове возачке дозволе, ја могу на било којој тачки света да живим, али волим мој Нови Сад, овде ми је дом. Као и на сваком послу, ти када радиш, онда и зарадиш, али мени песма није донела само новац, она ми је омогућила да пропутујем цео свет. Ја знам у целој Европи где се који радар налази, веруј ми.

Прва супруга Драгица

Ех... нас двоје, два Босанчића... Видели се у кафани и ја јој рекао: „Ја бих волео да ти будеш моја жена.“ Тако је и било, и после пет дана ми смо се венчали. Ја сам најлуђи човек на свету, који се жени на брзину.

Ма каква љубав на први поглед, ја не знам сада шта је то било. То је било свиђање на први поглед. Како човек да се заљуби за пет дана, па то је немогуће, ја сам будала. Нисам ја а њом био 24 сата, ми нисмо спавали заједно, она је невина ушла у тај брак. Ми смо били балавци, Драгица 18, а ја 22 године. Она мене никада није спутавала, увек ме у свему пратила.

За наш раскид мислим да је највећи кривац баш тих пет дана, нисмо се довољно упознали. Ми смо се споразумно развели, све смо се договорили. Поделили смо имовину. Ја сам тада имао две куће овде, кућу на мору и један бизнис - пекару. Она је узела те две куће и пекару, мени је остала кућа на мору и наставио сам даље. Ми се никада нисмо посвађали, наша деца никада нису чула да се ми расправљамо. Е сада, морам да признам да је било мало проблема када сам се други пут оженио, женска сујета је прорадила.

Мој животни сапутник, моја Бранка

Четири године сам био слободан, градио сам један дворац, радио пуном паром, наступао... Посветио сам се свим тим неким стварима, а онда сам упознао моју Бранку, с њом је прошло више времена него с Драгицом, 15 дана. Бранку и мене нико други није спојио него сам Господ бог. Мени је њена једна пријатељица причала о њој, знаш већ како иду те женске приче...

Лепа је, добра је, исто Босанчица, али сам ја тада био у неком свом другом филму. Када сам имао једну несрећу, све се променило, отишао сам под Острог и кренуо је нови живот. Једно вече у четири ујутро, када сам се вратио са свирке, та моја комшиница ме чује и ја је тада питам за Бранку. Она није хтела да је зове толико касно, али сам ја окренуо. У четири ујутро! Рекао сам јој да ми је Верица причала о њој, да је лепа, и кажем јој да бих желео да је упознам.

Мени је остао њен број и ми смо контактирали две недеље тако, без да смо се упознали. Ја сам тада осетио да је прорадила нека хемија, бар с моје стране. Кроз причу сам схватио да ми држи пажњу. Одем ја у Пазову, где је она живела и радила, и кад сам је видео, нисам могао да угасим кола. Једноставно нисам умео у том тренутку.

Прелепа црнка у белим кломпама ме сачекала, моја животна сапутница Бранка. Ми смо седели цео дан и причали, и ја јој кажем: „Јао, девојко моја, ти да имаш десет година више, ја бих тебе одмах узео за руку и оженио!“

Остала је

Она је ту ноћ - судбина или шта ли је већ - заглавила на операцији слепог црева, ја сам отишао на море и понудио јој да дође да се опорави код мене. Ја сам њој ту раницу прскао, превијао, спремао јој чорбице од рибе. Провели смо на мору 15 предивних дана. Вратио сам њу у Пазову, ја у Нови Сад.

Бацио сам се са радником на мешалицу да завршим градњу куће. Она је дошла код мене у ту кућу и провели смо ноћ заједно. Имали смо само један кревет, купали смо се код мог садашњег кума. То вече сам ја њој рекао да не иде нигде и да остане да живи са мном. Нека будемо заједно и три, шест месеци, објаснио сам јој да ћемо подвући линију и направити математику.

Рекао сам јој да са мном не може да пропадне. Тако смо ми почели и ево, 21 годину никада није било да смо посвађани или да не причамо пет минута. Цела моја фамилија ју је прихватила, моју децу је поштовала, једино нисам успео с бившом женом да је спојим, јер је Драгица на почетку нешто извређала.

Моја Цвијета, моја највећа бол у животу

Рођена сестра ми је млада умрла, у 48. години. Она је била удата у комшилуку у Босни, у близини моје куће. Само је пала као покошена, не волим о томе ни да причам... То је био велики шок за моју породицу, моја мајка се никада више није насмејала откад се то догодило. Губитак сестре, ухх... Не знам како сестра воли сестру, али љубав сестре према брату је нешто најлепше на свету.

Од моје сестре имам три ћерке, оне су моја душа. У њима видим ту љубав и нежност коју мушко дете никада не може да ти пружи. Моја сестра је умела да седне код тате или мене, па нас љуби, мази, пружа нам љубав какву дечаци не знају... Није она мене волела више него ја њу, то је глупо говорити, али када она мене пољуби у око... И сада осећам тај пољубац, ту нежност.

Дефинитивно је њена смрт најтежи тренутак у мом животу. Бол за мојом сестром никада неће проћи. Она се звала Цвијета, по нашој баки коју не памтимо, али мо смо је сви звали Лела. Она је само две године била млађа од мене. Једном је дошла да је водим код лекара, и седимо ми у чекаоници и прозивају три пута Бојанић Цвијету, ми седимо причамо и не констатујемо. Када се сестра раздрала: „Има ли овде Бојанића“, ми схватимо да она прозива моју Лелу.

Ћерка неостварена жеља

Много сам желео треће дете, желео сам девојчицу. Бранка и ја смо хтели да имамо дете, али нажалост, ћерка ми је остала неостварена жеља. Још с Драгицом сам желео још једно дете, по могућству девојчицу, али ето... Не бих да детаљишем о томе. После сам се понадао сад ће млада жена да ми роди још деце и једну девојчицу, али ето, остаде ми ћерка неостварена жеља... Мушко је мушко... Од Банета и Микице имам шесторо унучића, али моје унуке мене када загрле и пољубе, ја осетим то што ми је фалило цео живот.

Жалим што...

Видела си шта сам све направио родитељима у Рухотини. Када сам саградио онај дворац, моја мајка је рекла да јој треба и једна мала кућа, направио сам је. Све сам им пружио и обезбедио, али их нисам редовно виђао. Све је то мој стил, све сам ја то њима радио с љубављу, али сам много времена бацио, а могао сам да га проведем с њима. Моја мајка је увек говорила: „Дођи, сине, да те мајка види док је жива, после ми немој долазити на гробље.

Тамо ти ја ништа не могу помоћи и рећи.“ Била је у праву, сада ми је жао, кајем се што сам протраћио време које сам могао с њима да проведем. То је нешто што носим као велики грех и не могу против тога, то ме и дан-данас изједа. Као верник, признајем да сам се огрешио, џабе све паре и дворци када им нисам време посветио.

Божја казна

Да ли ме је стигла казна? Помислио сам доста пута у животу да ме Бог можда кажњава. Напустио сам кућу и очево огњиште, а сада моји синови живе далеко. Међутим, није тако, није исто. Ја сам своје синове подржао, радовао се њиховом успеху и тој борби за егзистенцију. Деца треба да буду самостална. Није ми лако, ја моју децу виђам једном годишње, срећа па постоји интернет и ти видео-позиви, али то није то као када ти седнеш с неким, разговараш уз пиће, па се насмејеш, загрлиш....

Ја као дете

Мали Милош? Мислиш, какав сам био као дете? Откуд ти сад то?! Па... био сам позитиван ђаво, какав сам и дан-данас. Ја сам од своје десете године почео да радим с родитељима на њиви. Ми смо имали зидану кућу, у то време су то имали само богаташи. Мене је деда чекао да се вратим из школе и ујутро одмах на њиву. Цела моја породица је била вредна, то су били поштени људи, домаћини, и хвала им што су ми створили ту радну навику.

Не могу да кажем да сам имао неко прелепо детињство, јер се пуно радило, али било је добро. Ево, да знаш и ово: највише на свету мрзим јагоде. Ми смо имали поље јагода у близини игралишта где су се деца играла. Док ја берем јагоде, чујем вриску разигране деце с терена. Нама је то био приход, имали смо доста јагода од којих смо зарађивали и сви смо морали да радимо на тим пољима. Мало сам био љут, чујем њих да се смеју и играју, а ја берем јагоде.

Шта остаје иза мене

Шта бих волео да буде када мене не буде? Мала, ово је још једно опасно питање! Прво што бих волео, и срећан сам што је сада тако, јесте да моји синови наставе овако лепо да се слажу. Они су права браћа и знам да њихов однос не може нико, ниједна жена, ниједан човек на овом свету, да поремети. Они су остварили добар однос с Бранком, волео бих да тако остане, ја ћу се трудити да то тако остане.

Највећи проблем је подела имовине, не могу ја ову кућу да сецкам на три дела. Ту морам направити неког реда, ако ме питаш како ћу, не знам. Мораћу нешто да пресечем и направим, видећемо. Њих посматрам као моје троје деце према којима имам обавезу. Нико није своје понео у гроб, па нећу ни ја. Трудио сам се да направим и стекнем, поделићу им да сви имају нешто од мене да лепо живе. Љубав, слогу и здравље бих волео да сачувају.

Желим да после мене буду здрави и срећни, да буду као ја, ја никада нисам знао за болест. Не мора нико да се разбацује милионима и камионима, али да лепо живе.

Данас имам 71 годину и слободно могу да кажем да је Дино Мерлин лепо отпевао оно: „Није срећа пара пуна врећа, то знају они што је имају.“ Ја се водим том песмом, она ми је водиља. Џаба им све богатство овог света ако су несрећни и нису сложни.

(Курир/Ана Денда Фото: Приватна архива/Немања Николић)