На Балкану ријеч убија, због ријечи настају ратови, због глупости нестају народи

Политику воде мудри, свађају се глупи…

Република Српска 04.02.2022 | 14:38

Пише: Никола Кобац, пензионисани књижевник

Веома пажљиво сам прочитао чланак уваженог професора Благојевића, – колумну „Велика обмана“, а затим одговор „Велики неспоразум“, односно реакцију г. Додика, актуелног члана Предсједништва БиХ.

Наставак је то „усаглашавања обмана и неспоразума“, закључујем.

Аутора „обмане“ не познајем, док аутора  „неспоразума“ познајем. Не сврставам се ни на једну страну, навијачке страсти закопавам заједно са емоцијама у земљу ове напаћене Земље. Наравно, моје право да се укључујем у коментарисање БиХ односа је неупоредиво мање од сваког грађанина БиХ, али грађанске слободе, па и умјетничка душа не дозвољавају ми да ћутим.

На почетку, да се разумијемо „емоције“ као излив „политичке поплаве“ нису мјерило успјеха ни једног друштва, а камо ли државне или републичке заједнице било кога народа. Емоције се остављају на улазном вратима Скупштине, Владе, Предсједништва, странке… емоције кваре резултат, а дижу расположење. Емоције завршавају на гробљу, а напредак у животу.

Не би се рекло да их г. Додик може контролисати?

Али да се вратим моме „праву“ писања.

Оно је нестало, али и остало тамо гдје сам ја рођен – на Кордуну. Престало је тога 7. августа 1995. године када сам избјегао у Републику Српску. Остало је у Хрватској, у Двору на Уни. Истина, нас Крајишнике мало ко од тада и „зарезује“. Од 1995. године углавном служимо за „попуњавање просторних рупа“ на пустим предјелима Србије, БиХ, Канаде, Аустралије…

Да није тако вјероватно би неко из српске власти до данас искористио знање, искуство, везе и пријатељство препознатљивих Крајишника и уврстио их, ако бар нигдје онда у Одбор за дочек Предсједнице или Предсједника Хрватске, или владе Хрватске у Бањалуци, Београду… или члана Комисије у тражењу рјешења за складиштење нуклеарног отпада, раније, изградње моста на Сави, у разговорима о протјераним споменутим у књизи „Прешућивани злочин“.

Хрватски великодостојници када дођу у Бањалуку прво обилазе грађане хрватске националности, а од својих грађана Срба бјеже ко „враг од крста“.

Наравно, био би неискрена када би написао да је моја маленкост у овим годинама и са овом пензијом ова два текста разумјела, слободан сам утврдити као већина других грађана Српске.

Прво, г. Благојевић брани Србе од српске политике, а г. Додик брани себе од г. Благојевића. Да ли је било начина да прије писања разговарају – не знам.

Да ли је требао г. Додик тумачити одлуке Скупштине РС или г. Чубриловић, предсједник Скупштине нека јавност пресуди. Али све је боље него да их тумачи Денис Шулић или Шулић Денис.

Пратећи посљедњу „ванредно посебну скупштину“ закључио сам да смо стигли пред олтар коме се моли само једном Богу и гдје су сви свеци само дио икона светитеља. И да сви висе на зиду који само што се није срушио. 

Г. Додик се окружио, или боље рећи, њега су окружили савјетници – „бесичмјењаци“. По Вујкаклији су то „прави акробати који могу да прођу било гдје и са најмање труда“. Њихов положај је мјерило успјеха г. Додика, а њихов џеп је „свијет у маломе“. Дарују га осмијесима, а додворавају се глупостима.За то, на жалост, искрени немају мјеста у институцијама Српске и БиХ. Они „потпетљавају“ ноге „напретку“ на начин да сруше народ.

Зато господо, на крају морам рећи. Овим што сте написали поразили сте недужне, обесправљене и сиромашне. Критика јесте креација уколико нема посљедица по друштво, по народ… 

Упамтите, на Балкану ријеч убија, због ријечи почињу ратови, због глупости нестају народи…

(БН)