Додик је Орбанов пијун за унутрашње изборе у Мађарској

Република Српска 25.12.2021 | 20:00

Крајем октобра, утицајни Неw Yорк Тимес, викенд издање ове новине, објавио је велики текст о Орбану. Орбанов ефекат, ауторке Елисабетх Зерофскy, сјајне новинарке коју сам имао прилику упознати, промиче тезу о огромном утицају Орбана на америчке конзервативне политичаре, којима је мађарски лидер дословно предмет обожавања.

Лидерски изгубљена Републиканска странка готово је потпуно искључена из јавног и културног живота, а недавни скуп подмлатка ове партије о будућности странке претворио се у масовну тучу учесника. И даље, Републиканци имају половину гласова у Конгресу и веома су утицајни, без обзира на обезглављену политику, којој је најбољи избор до јуче био Трумп. 

У таквим околностима, траже се идоли попут Орбана, конзервативног политичара који суверено влада Мађарском безмало десет година. Шта мисли о демократији најбоље је показало сазнање од овог љета када су медијски извјештаји открили да је мађарска влада шпијунским софтвером заразила мобителе истраживачких новинара и политичких противника како би пратила њихову комуникацију. Додик је ономад отворено рекао за говорницом да прислушкује политичке противнике, то себи ни Орбан не би могао дозволити. Бар још не. 

Постављењем жице на границе Мађарске, Орбан је јасно и гласно рекао шта мисли о мигрантима из исламских земаља, који би, по његовом мишљењу, заувијек могли промијенити демографску слику Мађарске и Европе. Тако је, поред Америке, Орбан стекао веики број обожавалаца, не само међу конзервативним Европљанима, већ и међу утицајним европским политичарима. 

За америчке конзервативце привлачност Орбана лежи, не толико у детаљима његових закона или политике, колико у његовој тактици и његовом заговарању, барем јавно, хришћанства. Он се редовно, иако неодређено, позива на “хришћанске вриједности” Европе. Мађарска јесте претежно католичка, иако сам Орбан није. 

Расистичку изјаву о Босни и Херцеговини да није могуће у Европу интегрисати два милиона овдашњих муслимана треба посматрати као обраћање прије свега својим бирачима у Мађарској, јер он мора наћи непријатеља за своју политику да би она могла да функционише, а како нема више миграната на рути, могу послужити и муслимани, Бошњаци из БиХ. 

Додику, као "декларисаном борцу" против ислама, он ће дати 100 милиона еура од својих пореских обвезника, а тако их најбоље може оправдати, да Додик у ствари брани Мађарску и да је као такав вриједан сваког мађарског еура. 

Нико од водећих европских политичара није рекао ништа слично о муслиманима, а да ли мисле слично треба питати Турску и Ердогана. Треба се заинтересовати колико траје и колико ће трајати обећавани европски пут земље која је тренутно пред економским колапсом, што може да доведе Европу у сигурносни проблем већи од Украјине.

Исламофобија је свеприсутна и саставни је дио свјетске и европске политике, користе је због једноставности употребе подједнако и свјетски, али и исламски политичари.

Да, знам да звучи безнадежно, али Босна тренутно није велики проблем Европе, нити има потенцијал да буде. Европа има много већих проблема и сви европски политичари, када причају о нама, размишљају о томе шта будући развој ситуације у БиХ значи прије свега за њихове земље и сигурност. То је једини разлог што показују и овако мали интерес за нашу земљу. 

То шта ће да значи нама, не занима их превише. 

Наш највећи проблем је што нам је патетика много јача од логике, а патетична друштва су, у недостатку стварних показатеља успјеха, принуђена да се непрестано држе у стању хистерије. То су друштва у којима појединци сматрају да све лоше што им се дешава има оправдање у томе што су ипак посебни и дио посебног колектива, и да је, за разлику од неких тамо мање посебних људи који живе својим досадним и сређеним животима, нама то мисија.

Недавно је изашло истраживања које у директну везу доводи осјећај посебности становника са економским и друштвеним стањем у земљи. Погађате, што се људи више осјећају бољима од других, то су та друштва економски и друштвено нестабилнија. 

То што Орбан помаже Додику не значи баш ништа становницима Републике Српске, нити ће тај новац поправити њихов стандард, нити стандард презадужене РС. Као што ни Орбанова изјава о муслиманима у Босни не треба, нити може да увриједи овдашње муслимане, који су дио европског друштва стотинама година. 

Јер, када прича о нама, Орбан искључиво мисли о себи, слабић принуђен да прислушкује и то мало политичких противника које има. 

Оно, међутим, што преосталим Србима, Бошњацима и Хрватима у Босни ова ситуација треба да значи и што треба што прије да схвате јесте да ми дуго као држава нисмо субјекат међународних односа, већ њен објекат и да све што се сада дешава са нама, и што ће се дешавати, нема много везе са нама преосталима. Не олакшава нам што већ сада знамо ко ће због тога највише најебати. 

Посљедица је ово вишедеценијске немогућности, незаинтересованости, неспособности да овдашњи људи, од превелике заљубљености у себе, успију артикулисати свој најобичнији појединачни политички интерес кроз овдашње колективне политике. Интерес за бољим животом, економијом, здравством и школством, интерес за могућом и извјесном будућности.

Него се тумачима тих појединачних интереса сматрају изабрани политичари, који немају других интереса до сопствених, и ту смо гдје смо. О нама тренутно одлучују политичари које не занимамо, и међународни емисари које занимамо још мање. Што прије то схватимо, бићемо прије надомак рјешења, оно је у нама, не носи га нико на тацни. Није тако? 

У августу сам рекао да је Инцко шупак, да је шупачки донио одлуку у задњој седмици свог мандата, одлуку о Законима који већ постоје, само их нико не примјењује, но то није било популарно мишљење у свеопштој хистерији, еуфорији радости и љутње истовремено. Данас Гуардиан пише да ЕУ ради на преамбулама његове одлуке, а Додик који је по овдашњим аналитичарима до сада требало да буде ухапшен, протјеран, смијењен, јачи је него икад. 

О санкцијама више нико не говори. 

Само на тренутак погледајте у правцу Кипра, који је дуго кроз историју био раскрсница Европе, Азије и Африке, и много успјешнија земља од нас. Међутим, од турске инвазије 1974. године, земља је де фацто подијељена на већи међународно признати јужни дио, настањен углавном Грцима, и мањи, сјеверни дио – самопроглашену Турску Републику Сјеверни Кипар. Дакле, већ 50 година, Кипар је подијељен, и то између двије чланице НАТО пакта. 

Иако је мало тога заједничког, желим да кажем да и ово наше може да потраје. 

Једино је и најважније питање, колико ти, ја, ми, можемо још да трајемо, тачније, колико још овако можемо да пристанемо да нас нема, да потрајемо са трагичном спознајом да смо вишак у сопственој земљи.

(БУКА)