Све успомене Ђока Станића Мексиканца из Чајнича

Зову га Ђоко Мексиканац. Или Мексиканац из Чајнича. Ријеч је о Ђоку Станићу, 86 старцу који из себе има буран и успјешан живот и сандук пун успомена.

Република Српска 25.12.2021 | 14:47

Ђоко је по занимању аутомеханичар, свака мајсторија му иде од руке, кажу његови суграђани.

„Возачку дозволу сам продужио ове године, дали су ми „форе“ у полицији да возим још три године, сад засад. Нарадио сам се свега и свачега у животу. Возачки испит сам положио 1957. Навозао сам се, вала. Био сам и 17 година аутопревозник са камионом „Фап“ 13, осам тона носивости,“ каже Станић претурајући по старим фотографијама међу којима се истиче и она са његовом машином и натписом на вратима „Ђоко Станић, аутопревозник, Чајниче.“

Није ни чудо што је Ђоко изабрао аутомеханичарски занат као професију. Јер његов је отац имао аутомобил крајем двадесетих година 20 вијека.

„Мој отац је путнички аутомобил посједовао још 1928.године. Имао је и свог шофера, возача а за волан је често сједао и његов рођени брат. Причали су да је у тај ауто могло да сједне 18 душа, као да је комби. На точковима су били дрвени носачи на фелгама, што би се данас рекло. Био је један од првих аутомобила у тадашњем среском мјесту Чајничу.  Отац је био по занимању месар", прича Станић.

Старац из Чајнича и сам посједује аутомобил који је један од ријетких олдтајмера на овим просторима.

"Власник сам „фолксвагена“ произведеног 1970 године. Платио сам га тада два милиона и четири стотине хиљада динара. За те паре сам могао да набавим два тадашња „тристаћа“ . Тај аутомобил је прешао само 29.000 километара, на њему су још  оригиналне пломбе. У то вријеме сви путеви у околним градовима, па и у Чајничу, су били макадамски осим што је од Горажда до Витковића на цести била постављена коцка", присјећа се Станић.

Комшије и пријатељи овог Чајничанина причају да је његова аутомеханичарска радња и даље као апотека а у истом стању је доскора био и његов аутомобил.

Нажалост, гаража у којој је Станић чувао стари аутомобил се од снијега провалила и оштетила му кров тако да га нисмо могли снимити.

"Требало би да се испегла кров на „фолсвагену“ а остало је исправно. Долазе ми често љубитељи олдтајмера да га купе, цијенио сам га 5.000 евра, не знам шта да радим, тешко ми се од њега растати", жали се бивши возач, аутомеханичар, превозник ...

А зашто су овог човјека још у младости прозвали Мексиканац?

"У војсци, у сали за одмор један Италијан је пјевао мексиканске пјесме. Одједном је заборавио мелодију и ја сам као из топа наставио пјесму. Он се зачудио и рекао ми да треба да искористим таленат и да пјевам и кад изађем из војске", каже Станић.

Човјек из града подно планине Цицељ  је постао касније познат по пјевању мексиканских пјесама на српском језику што је у његово вријеме било модерно.

Тада је добио и надимак Мексиканац.

Од пријатеља из Америке је добио на поклон  и оригиналан украшен мексички сомбреро којим се поноси и фотографише кад му дођу новинари.

Данас не може да пјева, али пребира по жицама успомена и прича пријатељима како је то некад лијепо вријеме било.

(БН Фото; БН/Уступљене фотографије)