Чињенице које нисте знали о филму "Ко то тамо пева"

Мислили смо да све знамо о филму "Ко то тамо пева", а ових 28 чињеница никад нисмо чули.

Забава 10.10.2021 | 20:26

Легендарни филм "Ко то тамо пева" славног режисера Слободана Шијана имао је своју премијеру 3. октобра 1980. године у биоскопу Козара.

Четири деценије касније, овај филм важи за један од најбољих, најцењенијих и од стране публике највољенијих остварења југословенске кинематографије. Култне реплике, фантастична глумачка екипа и непредвидива прича били су рецепт за успех и трајање.

Пред вама је 28 занимљивости из овог филма који је могуће гледати небројено пута:

1. Првобитно је замишљено да то буде савремена прича, ТВ драма од педесетак минута. Одиграва се у аутобусу ГСП-а, а главни лик био је старац који је кренуо да посети сина који служи војску у Београду.

2. У првој верзији драму је требало да режира Горан Паскаљевић, који је одустао да би почео снимање филма “Земаљски дани теку”.

3. Тада млади редитељ и сликар Слободан Шијан је предложио да се сценарио промени и да се уместо телевизијског сними биоскопски филм, на шта је Душан Ковачевић радо пристао.

4. Директор филма био је Никола Поповић, који је раније радио огромне партизанске спектакле, попут “Битке на Неретви”. Он је највише заслужан што је “Ко то тамо пева” упркос почетном одлагању уопште и снимљен, пише Луфтика.

5. Како се Телевизија Београд није бавила снимањем филмова намењених биоскопу, морао је да се тражи други продуцент. Кренуло је јурцање около по филмским предузећима, да би на крају иза филма у настанку стао тада моћни “Центар филм”.

6. Главна улога била је намењена Мији Алексићу, који је првог дана снимања обавестио редакцију Драмског програма да се не осећа добро и да не може да снима, те је снимање отказано.

7. Снимање је почело 4. априла 1980. и што је права реткост – све је ишло редом, од почетне песме, па надаље. То је било битно за глумце, који онда могу природно да развијају ликове, да виде шта је њихов партнер урадио у претходној сцени, па да се онда равнају по томе.

8. Договорено је да траје само 21 (снимајући) дан, због чега се радило и по 20 сати дневно.

9. Нису користили рефлекторе, па је цео филм је у смеђим и црним тоновима. Чак је за ноћне сцене као главно осветљење коришћена логорска ватра.

10. Екипа се за снимање окупљала сваког јутра око 5 сати, испред Цркве Светог Марка у Београду.

11. Иако је Павле Вуисић у филмским круговима важио као “тежак за сарадњу, незгодан и неко ко воли да попије”, испоставило се да је Вуисић сваког јутра био први на окупљању, оран и трезан.

12. Чувени предео “негде у Србији” глумила је Делиблатска пешчара.

13. Улогу Мишка Крстића Шијан је наменио Богдану Диклићу, кога из матичног позоришта нису пустили на снимање, па је накнадно одабран Александар Берчек.

14. Драган Николић као шлагер-певач није био предвиђен у првим поделама, али се испоставило да му је улога шлагер-певача потпуно легла, и да је сјајна посвета Жики Павловићу и Џимију Барки.

15. Чичу Станојла Миленковића, лимара из околине Свилајнца, а овде у улози орача државног друма, Шијан је пронашао 1978. током аудиција за натуршчике за ТВ филм “Најлепша соба”. Касније је признао да му је била урнебесно смешна комбинација кромањонске фаце и изузетне интелигенције.

16. Изразито висок момак који буши гуме аутобуса је Милован Тасић – Таса (214 цм), тракториста из Инђије и члан шампионске генерације КК Раднички са Црвеног крста (1973.)

17. Уместо Павла Вуисића чичу (који долази да посети сина) је на крају глумио Мића Томић.

18. У већем делу филма на задњем седишту, одмах поред прасића, појављује се баба обучена у црно. У вези с њом постојале су разне теорије, од тога да представља смрт, која их чека на крају, онда да баба у ствари пази на прасиће, до тога да је у питању маскирани Предраг Прежа Милинковић, највећи српски епизодиста. Гледаоце је збуњивало и то што бабе час има, час нема. Није ни потписана на шпици. Шијан је објаснио да је то баба коју су успут нашли и стално је била у аутобусу, али се због лошег осветљења није увек видела.

19. Једног од двојице музичара, Миодрага Костића, Шијан је срео на војној вежби на радару изнад Раље. Мића је свирао на концерту приређеном да забави војску, а када је пао на колена, пред Уснијом Реџеповом, са све хармоником, Шијан је то запамтио. Годинама после потражио га је и понудио му улогу.

20. Млађег музичара глумио је тада 11-годишњи Ненад Костић, Мићин рођак. Он никако није успевао да научи да свира дромбуље, па је снимано на плејбек. Ненад данас вози аутобус на линији 17.

21. У завршним сценама, када путници оптуже музиканте да су чичи украли новчаник, па сви крену да их бију, Шијан је тражио крупан план. То ће рећи да је Бата стварно морао да ошамари малог глумца. Звекнуо му је толико јаку шамарчуну да је Ненаду “зазвонило” у ушима, а на очи одмах удариле сузе. Побегао је из аутобуса чак до Панчева. Тамо се негде сакрио, а екипа га је цео дан тражила. Када су га коначно нашли, уз преклињање да се врати да заврше филм, Бата му је донео највећу бомбоњеру која је могла да се купи, и чврсто обећао да више неће да га бије.

22. Пре почетка снимања екипа је добила модерну камеру, тек набављену за “Филмске новости”, а за пратњу посета Јосипа Броза Тита свету. Камера је добро радила посао, све негде до 25. априла. Тог дана снимала се сцена у којој Бата Стојковић јури зеца, такозвана “Пустите мене, ја сам бржи и спретнији”. Одједном, на сету су се појавила тројица људи у цивилу, показала легитимације и узела камеру. Нико није смео да пита за разлог, само су наставили да снимају старим камерама, од којих је једна била величине ормана.

23. Сценограф Вељко Деспотовић је аутобус за снимање нашао у Словенији, где га је користио Живојин Павловић за филм “Довиђења у следећем рату”. Био је сивомаслинасте боје, војнички, са сицевима, па су морали да га префарбају и додају блато, рђу и прашину, изваде сицеве и поставе клупе.

24. Било је предвиђено да у завршној сцени приликом бомбардовања животиње побегну из зоолошког врта, међутим одустало се, јер због Титове смрти је у земљи била готово ванедна ситуација.

25. Слободану Шијану су у монтажи сугерисали да избаци љубавну сцену Неде Арнерић и Славка Штимца у шуми, што он није прихватио. Данас је она једна од култних.

26. Пре премијере, филм је приказан Уметничком већу. Сала у Кошутњаку била је дупке пуна. Приликом пројекције Шијан је остао забезекнут. Током целог филма нико се ни један једини пут није насмејао.

27. Премијера је била 23. октобра 1980. у београдском биоскопу “Козара”, који данас више не постоји. Филм је одмах превазишао сва очекивања. Сала се тресла од смеха, па Шијан више није морао да брине, као после већа. Обишао је целу Југославију, свуда изузетно гледан.

28. Иако су на сету дали све од себе, неки од глумаца су касније признали да су били убеђени да тада снимају свој најгори филм. Питали су се чему то млатарање по пустари, ко ће то да гледа. Једини је Павле Вуисић веровао у филм и потпуно му се посветио.

Бука