Ко ће наслиједити круну Меркелове и мјесто лидера ЕУ

Трка тојице такмаца за челно место Старог континента приводи се крају, са одласком Ангеле Меркел.

Свијет 05.10.2021 | 18:45

Доминирала је Европом и у временима кризе је била де факто лидер Старог континента. Ангела Меркел је 16 година користила свој карактеристични опрез и мирни прагматизам да води континент кроз успон ултрадеснице, сумњиву реакцију на долазак миграната и Брегзит.

Сада, када се Меркелина ера приводи крају, очекује се да ће се други европски лидер појавити и преузети кормило. Британски Гардијан издвојио је три главна кандидата.

Марио Драги

Једну од најбољих препорука Марио Драги је добио приликом јунског сусрета са шпанским премијером Педром Санчезом у Риму.

Описујући бившег шефа Европске централне банке као "маестра", Санчез је рекао: "Сваки пут када се Драги обрати Европском савету, ми се утишамо и слушамо га. А то није нешто што се често дешава".

Драги, који је на чело италијанске владе дошао у фебруару, имао је сличан утицај и на странке у својој земљи, ујединивши их у своју широку коалицију са којом је прегурао читав низ проблема, укључујући и увођење ковид пасоша. Супер Марио, како га зову, такође је лидер кога јавност највише цени, показале су анкете.

Његова влада је успела да спасе програм вакцинације, оживела је економију и усвојила читав низ спроводљивих мера како би се сузбило ширење короне. Поврх свега, Драги је успео да прогура спорну реформу правосудног система која је била предуслов да Италија добије лавовски део фонда за опоравак од пандемије Европске уније.

"Ствари морају да се заврше јер морају да се заврше, а не зато да бисте имали моментални резултат. Чак и када су непопуларне", рекао је Драги раније.

Прагматичан, миран, одлучан и човек који нема проблем да ствари назове правим именом, Драги - кога цене како у иностранству тако и у његовој земљи, је за многе најбољи кандидат да преузме кормило од Ангеле Меркел као де факто лидер Европе.

"Ми имамо најистакнутију фигуру, Драгија", рекао је Ђанкарло Ђорђети, министар економског развоја Италије.

Олаф Шолц

Европска политика није играла никакву улогу у немачкој предизборној кампањи. Што вероватно има везе са тиме да, упркос различитим политикама странака које су се бориле за место у пост-Меркел влади, о Европи свака мејнстрим странка има исти став: Немачкој је потребна ЕУ више него што је ЕУ потребна Немачка. Њен разлог постојања је да обезбеди да не пропадне.

Ако Олаф Шолц успе да састави коалициону владу и постане канцелар, неће се бог зна шта променити.

Његова улога министра финансија у Меркелиној влади, када је био одговоран за економија иде напред, и његов кључни допринос успостављању 750 милијарди евра "тешког" фонда ЕУ за опоравак после пандемије коронавируса, учврстила је његову посвећеност блоку али и његове тежње ка томе да буде препознат као неко ко можда није претерано узбудљив али одлуке доноси стратешким размишљањем.

Фонд је назвао "јасним сигналом европске солидарности и снаге", истовремено пославши немачкој јавности поруку да је опоравак Европе кључни предуслов за економски просперитет Немачке.

Шолц ће сада бити под притиском да преузме улогу вође у неким значајним питањима, попут стварања политике према избеглицама која ће бити заснована на солидарности - што је нешто што Меркел није успела да постигне, као и бриге о природној средини која би била усклађена са економским развојем. Шолц је више прагматичан него што је визионар, али то тешко да ће забринути његове "супарнике".

Емануел Макрон

Макрон још од победе на изборима представља своју визију за Европу, тврдећи - још од говора у Сорбони 2017. године - да ЕУ мора да се позабави својим неуспесима. Како је то рекао, тиме што је "превише слаба, превише спора и превише неефикасна".

Његови предлози - интегрисана ЕУ одбрана, реформа еврозоне, заједничка политика давања азила, дигитални порези, нису много одмакли, како због парализоване немачке коалиције тако и због опреза Ангеле Меркел.

Мало њих верује да ће одлазак Меркелове отворити пут француском амбициозном, нестрпљивом и повремено арогантном председнику. Истине ради, већина аналитичара не очекује да ће иједан политичар моћи да се приближи Меркеловој.

После контроверзног безбедносног споразума Сједињене Државе, Аустралије и Велике Британије (АУКУС) који је Француску коштао споразума о изградњи нуклеарних подморница за Канберу вредног милијарде евра, Макрон је поново позвао на већу европску аутономију у светлу успона Кине и поновног повратка САД у Азију.

После хаотичног повлачења западних сила из Авганистана и АУКУС дебакла, више ЕУ лидера могло би да буде склоно да се сагласи да би било боље за ЕУ да не зависи толико од Вашингтона, али ретки су они који су спремни да ризикују и угрозе трансатлантске везе, нарочито док је ЕУ војска јоп увек далеко.

Колико ће Макрон успети у спровођењу своје агенде зависиће у великој мери од успеха шестомесечног председавања Француске ЕУ, које почиње у јануару и његовог успеха на председничким изборима у априлу.

Макрон ће, сматра уредништво Гардијана, сасвим сигурно покушати да преузме палицу од Меркелове. Али ће му за то бити потребни партнери, компромиси и консензус - ствари које су Меркеловој полазиле за руком али, бар до сада, не и Макрону.

(Курир  Фото: Схуттерстоцк)