Случај "Драгичевић": Тужилаштво признало одређене пропусте

Утврђује се повреда права на живот из члана ИИ/3.а) Устава Босне и Херцеговине и члана 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у предмету Окружног јавног тужилаштва Бања Лука.

Република Српска 28.06.2021 | 18:27

"Апелант апелацијом покреће питање очигледне недјелотворности истраге убиства његовог сина, коју тек од 28. јуна 2018. године води Тужилаштво. Како апелант наводи истрага је морала бити покренута одмах по пријави нестанка Давида Драгичевића (18. март 2018. године) а истрага убиства након проналаска тијела (24. март 2018. године).

Због протека године дана од убиства Давида Драгичевића, као и законске немогућности апеланта да исходи било какву одлуку која би могла бити предметом оцјене Уставног суда, апелант сматра да му припада право да пред Уставним судом покрене питање кршења права на живот, све у вези са истрагом Тужилаштва која се и поред огромног броја доказа још увијек намјерно води у погрешном правцу са циљем куповине времена и онемогућавања процесуирања свих одговорних за отмицу и убиство Давида Драгичевића, али и свих оних одговорних у полицији и тужилаштвима који на овај начин покушавају да заташкају овај случај", стоји у апелацији.

Апелант наводи да до данас Тужилаштво није провјерило читав низ битних околности везаних за случај отмице и убиства Давида Драгичевића.

"Није расвијетљена околност да је Давид путем Инстаграма свом пријатељу и рођаку непосредно прије нестанка послао поруке да му пријети опасност једино од лица Ф.Ћ., који иначе нема алиби за ту ноћ и који је лице које се повезује са Дарком Илићем и другим припадницима МУП-а", стоји у апелацији.

Напомиње се да није сачињена детаљна реконструкција кретања Давида Драгичевића у критично вријеме и то на основу анализе свих познатих снимака видео надзора и базних станица, као и анализа приступања интернету путем мобитела и путем wи-фи мрежа.

Апелант указује и на „независност саме истраге” јер је доведено у питање да ли су лица која су одговорна за истрагу и она која су проводила истрагу независна од оних која су укључена у догађаје, што подразумијева „не само непостојање било какве хијерархијске или институционалне везе него и практичне независности”.

У конкретном случају у истрагу су били укључени припадници МУП-а (Дарко ллић, Дубравко Кременовић и бројни други који су укључени у сам догађај учешћем на прес конференцији која је негирала убиство, провођењем бројних конкретних радњи на заташкавању убиства).

"Уставни суд подсјећа на то да члан 2. Европске конвенције представља једну од основних вриједности демократских друштава. Према устаљеној судској пракси „прва реченица члана 2. става 1. налаже држави не само да не узрокује смрт на намјеран или незаконит начин, него и да подузме мјере неопходне за заштиту живота особа у оквиру своје јурисдикције", атоји у апелацији.

Напомиње се да надлежна тијела која проводе истрагу морају бити независна од осталих особа које би могле, на било који начин, бити повезане са предметом и то не само у хијерархијском него и у практичном смислу.

"Истрага мора бити проведена ажурно и праводобно. Истрага мора бити доступна породици жртве у оној мјери у којој је потребно за заштиту њихових права. Штавише, у одређеним околностима истрага мора бити подвргнута и 'оку јавности'", појашњава се.

Даље се додаје да у конкретном предмету, који је од почетка имао одређене „контраверзе“ које је апелант изнио у апелацији (прес конференција МУП-а, изношење одређених „информација“), а што је потврдило и Тужилаштво, те „недјеловање“ Тужилаштва у смислу доношења наредбе за спровођење истраге – довело је до неповјерења апеланта, као и јавности у истрагу и то на самом почетку истраге.

Тужилаштво није дало јасан и увјерљив одговор зашто се чекало 100 дана да се донесе наредба, иако тврди да је подузимало радње.

"Уставни суд констатује да се због околности да је тужилаштву требало 100 дана да „дефинише“ основе сумње у односу на конкретно кривично дјело (убиство), те да слиједом тога „формално“ донесе наредбу о спровођењу истраге, нису могле ни подузети све потребне истражне радње.

Уставни суд опет напомиње да не може у овом тренутку тврдити да је - због чињенице да 100 дана од догађаја није донијета наредба о спровођењу истраге, односно није било дефинисано кривично дјело - стање ствари још неразјашњено, али имајући у виду позитивну обавезу државе да одмах, без одлагања приступи проналажењу и откривању чињеница и доказа који могу довести до расвјетљавања догађаја, Уставни суд сматра да ова обавеза у конкретном случају није испуњена", истиче се.

Даље у апелацији пише: дакле, иако Уставни суд из достављене документације може закључити да је Тужилаштво подузело многобројне радње у истрази, неспорно је да је истрага након три године још у току, а Тужилаштво које води истрагу „признаје“ пропусте.

Уставни суд налази да сваки пропуст у истрази не значи и њену недјелотворност, али ипак сматра да би се онда у том погледу требала отклонити свака сумња.

"Уставни суд сматра уколико је Тужилаштво признало одређене пропусте треба испитати да ли исти утичу на саму истрагу, односно на чињеницу да је иста након три године још у току", стоји.  

У закључку се напомиње да Уставни суд закључује да у околностима конкретног случаја постоји кршење права апеланта Устава Босне и Херцеговине и члана 2. Европске конвенције, када је Тужилаштву требало 100 дана да „дефинише“ кривично дјело у односу на које постоје основи сумње и да донесе формалну наредбу о спровођењу истраге, те је истрага и након три године од догађаја још у току, а Колегијум тужилаштва није поступио у складу са одредбом члана 233. став 2. ЗКП, те када је (и) Тужилаштво признало одређене пропусте у истрази за које је Уставни суд утврдио да су такви да доводе у питање дјелотворност саме истраге.

(БУКА)